TEMELJI OPŠTE MUZEOLOGIJE

Dr. Zbynek- Stransky

Sa pokušajem tumačenja pojma muzeologije dao sam, u uvodnom predavanju, strukturu sistema opšte muzeologije. Sada želim da pokušam da podrobnije rastumačim karakter i sadržaj Muzeologije. Nastojaću da posvetim posebnu pažnju onim delovima teorijskog sistema koji imaju direktno odlučujući značaj.

Međutim, i ovaj uvod u temelje opšte muzeologije u početku nosi sve znakove teorijskog rada. Svestan sam da se u nekim gledištima još uvek krećemo samo na površini saznanja. Naša saznanja ne pokrivaju punu širinu i dubinu ove tematike i u nekim pravcima upućuju samo na početne tačke naše sistematizacije. Mišljenja sam, međutim, da se drugačije ni ne može postupiti. Niko ne može očekivati da će se jednim zamahom štapića, sam po sebi, ukazati čitav sistem saznanja. Osim toga, uvek se radi o dinamičnom sistemu koji se silom prilika i menja. Neophodno važnim smatram upravo pokušaj prikaza strukture tog sistema, jer samo taj pokušaj može da odigra vrlo važnu metodičnu ulogu kod dalje obrade opšte muzeološke problematike. Tu se o sprovedenoj logičkoj mreži koja je određena da ispuni teorijsku aktivnost kako bi se, pomoću njenih rezultata, postepeno, konkretnim saznanjem sadržine, ispunilo globalno saznanje predmeta. Sa takvim pristupom opštoj muzeologiji sigurno je da će u priličnoj meri nastati metateorijski aspekt.

SISTEM OPŠTE MUZEOLOGIJE

Stvaranje sistema muzeologije uslovljen je karakterom objekta koji se upoznaje. Stav upoznavanja objekta realizuje se u dve temeljne ravni: istorijskoj i strukturalnoj.

U odnosu na to stvara se jedan od glavnih sastavnih delova sistema opšte muzeologije: od istorije shvatanja muzeologije, koja takođe uvažava i čisto teorijsku, do praktične tj. muzeografske strane.

Drugi određujući sastavni deo tog sistema usmeren je na teorijsko saznanje objekta. To, naravno, pre svega zahteva rešenje temeljnog problema, tj. pitanje selekcije onih objekata, koji nose određene osobine. Ovaj način saznanja vodi ka stvaranju jednog teorijskog delimičnog sistema koji nazivam Teorijom muzealne selekcije, odnosno dokumentacije. Time, međutim, još nije donet proces saznanja. Ne radi se samo o identifikaciji objekata muzealnog karaktera, otkrivanju zakonske norme, obuhvatanju njihove vrednosti, već i o saznanju faktora koji odlučuje o njihovom čuvanju. Samo na taj način se može zadovoljiti društveni interes za muzealnu vrednost činjenice.

Sa ovom drugom fazom procesa saznanja formuliše se drugi deo teorije, koju nazivam Teorijom muzealnog tesauriranja. Zakonske norme, koje uslovljavaju održavanje upoznatih vrednosti ih, s druge strane, izoluju i, pre ili kasnije, izdvajaju ih iz društvene svesti. Društvena svest je, svakako, sama po sebi inspirator tog procesa saznanja, ali samo ako takav proces retrogradno obogaćuje društvenu svest. U tome se sastoji tipično humanistički karakter ove aktivnosti.

Potrebno je, s druge strane, u suprotnosti sa principima održavanja, upoznati one temeljne uslove koji, uprkos tome, omogućavaju široku upotrebu ovih vrednosti. To je cilj saznanja trećeg dela teorije, koju nazivam

Teorijom muzejske komunikcije. Iz navedenog proizilazi da se ukupni proces saznanja muzeologije koncentriše na označeni predmet spoznaje i sa tog gledišta obuhvaćena saznanja stvaraju jedan sistem. Međutim, saznanja muzeologije ne mogu trajno da ostanu na nivou teorije. Ona nastaju samostalnim ostvarenjem, a to je pitanje primene muzeologije. U tom slučaju, prisilno dolaze u odnose sa faktorima metodike i tehnike. Tako nastaje samostalni deo primenjene muzeologije koju nazivam praktičnom muzeologijom, odnosno, tačnije, muzeografijjom.

Ovde ne mogu da opširnije razvijam sve navedene delove muzeologije. Ali smatram da je sasvim dovoljno ako u svojim daljim razlaganjima posebnu pažnju posvetim pre svega onim trima temeljnim teorijama, koje u sebi koncentrišu srž saznanja. Prije nego što započnem sa razradom ovih teorija, smatram da je potrebno sastaviti nekoliko opštih primedbi, koje se tiču ostalih delova sistema muzeologije.

Pre svega želim da upozorim na to da se našim shvatanjem predmeta muzeologije i obuhvatanjem sistema saznanja istog modifikuje dosadašnji stav istorije muzeja, odnosno egzistencije muzeja. Ako pobliže posmatramo istorijsku literaturu - koja je brojčano prilično jaka - nailazimo da se pretežno radi o takvim istoriografskim radovima čiji je značaj u tome da egzistenciji muzeja poklone svoja zapažanja. Radi se o radovima koje možemo smestiti u sferu kulturne istorije. Autori muzej obično posmatraju kao kulturnu instituciju, i s tog gledišta sledi i njihovo postojanje u opštem društvenom razvitku. Samo u retkim slučajevima u tim radovima primećujemo opažanje razvoja, na primer strast prema sakupljanju i stvaranju zbirnog fonda, saznanja o njihovoj prezentaciji i pojedinačne forme, ili stav prema opisu i tumačenju zbirnog fonda.

Prema tome, može se reći da je dosadašnji istorijski stav prema muzejskoj realnosti samo spoljnji, tj. uzimaju se u obzir samo društvene funkcije, a ne primećuje se, međutim, unutrašnji muzeološki razvoj.

Smatram stoga da je neophodno potrebno da istorijska tumačenja egzistencije muzeja treba razlikovati od predmeta muzeologije i da, prema tome, treba pokušati istraživati pre svega unutrašnji značaj ove ljudske aktivnosti. Jedino i samo tako zadatim ciljem istraživanja se može primeniti stvarni značaj i učiniti pokušaj da se pristupi rešenju vrlo važnog pitanja autohotnosti tog razvoja. Sa gledišta metateorije, važno je da u daljem shvatanju istorija muzeja ne bude samo goli predmet opšte kulturne istorije, već, u prvom redu, predmet muzeologije. U tome i leži važan razlog da se ovaj sektor uključi u sistem muzeologije.

Druga grupa mojih primedbi se odnosi na shvatanje muzeografije. Ovde želim da naglasim da muzeografija nikako nije pasivni deo tog sistema. Teorijski može da zavisi od muzeologije, a s druge strane obuhvata primenu novih saznanja koja retrogardno moraju da utiču na samu srž muzeologije. Stoga oba dela moraju da stoje u suprotnoj relaciji.

Za muzeografsku aplikaciju je vrlo važan odnos prema faktorima metodičnog i tehničkog karaktera. Tu podrazumevam metode, ali i upotrebu mehaničkih uređaja, a u novije doba i automatskih, koji uslovljavaju ostvarenje namere muzeologije. I upravo, obzirom na ove faktore, moraju se modifikovati teorijska saznanja, ali istovremeno i se moraju i konkretizovati. Tako se stvara specijalni teorijsko-metodički sadržaj muzeografije.

Za sada nisam imao dovoljno vremena da se koncentrišem na podrobniju izradu ove aplikacije. Samo u saglasnosti sa napomenutim globalnim shvatanjem posvetili smo pažnju na katedri za muzeologiju, i takođe na muzeološkom odeljenju muzeja nekim delimičnim pitanjima. Radilo se poimence o pokušaju interpretacije muzeja kao instituta.

U skladu sa ovim saznanjem, mislim da glavni sadržaj muzaografije čine pitanja koja su u vezi sa muzejom kao institucijom, tj. pitanja organizacije, uprave, određivanja tipa, mreže i društvenih funkcija. Istovremeno tu moraju da se sasvim ogledaju glavni delovi muzeologije, tj. metodsko-tehnička strana selekcije objekta sakupljanja, njihova zaštita, čuvanje i komunikacija. Smatram da će ove kratke informacije biti dovoljne za temeljnu orijjentaciju našeg shvatanja opšte muzeologije. A sada možemo da pristupim kompleksnoj karakteristici glavnih delova sistema opšte muzeologije.

TEORIJA MUZEJSKE DOKUMENTACIJE (SELEKCIJA)

Predmet ove teorije je saznanje i selekcija nosioca muzealnosti. Ovo u egzistenciji muzeja nije nepoznato područje, niti nepoznati zadatak. Naprotiv, tradicija je ovde vrlo velika. Zapravo, ona prati ovu aktivnost od samog početka.

Generalno se u muzeju govori o zbirci ili sakupljanju. Bilo bi poučno da našu pažnju najpre skrenemo na to kako savremena muzeologija shvata ovu aktivnost. Ovde vredi napomenuti nekoliko stavova karakterističnih za ovo pitanje:

Na seminaru u Essenu godine 1963. MacMaster je izjavio "da, po opštem shvatanju, muzej ima tri glavna zadatka: istraživanje, sakupljanje, konzerviranje i oblikovanje naroda" (pedagoška funkcija). U američkom časopisu Curator (1965.) A. Neal pisao je: "Prva funkcija muzeja je sakupljanje."

Sovjetski časopis o sakupljačkoj delatnosti muzeja, koji je izašao 1966. godine, navodi "da je naučno kompletiranje fondova najvažnija strana muzealne delatnosti." A dalje se navodi "da je upravo kompletiranje i iskorišćavanje zbirki primarnih izvora specifično obeležje istraživačko-naučnog rada muzeja". Nasuprot tome, H. A. Knorr je, u diskusiji o predmetu muzeja koja se razmahala u godini 1963. na stranama časopisa Neue Museumskunde, pisao sledeće:

"Specifičnost muzeja nije predmet u muzeju, već naučno prikazivanje originala".

I naš autor J. Beneš koji je pisao, 1967. godine, o definiciji muzealnih funkcija na stranama slovačkog časopisa Museum, govoreći o značaju "dopunjavanja zbirki", konstatuje da "izlaganje zbirki gledaocima i s tim vezana delatnost muzeja treba smatrati najvažnijim obeležjem muzeja, kojim se on razlikuje od ostalih kulturnih institucija...". Vidljivo je, prema tome, da se pitanja svrhe i funkcije aktivnosti sakupljanja u okviru delatnosti muzeja nikako ne interpretira jednostrano.

Moje stanovište proizlazi, prema tome, iz definisanog predmeta muzeologije. Stoga smatram da oni muzejski saradnici koji smatraju izlaganje zbirki gledaocima najvažnijim pozivom muzeja, zaboravljaju na dve temeljne činjenice: najpre da nešto izlože, a to nešto treba nabaviti pre nego što se izloži; i, drugo, da u muzeju ne izlažu sve ono što bi bilo prikladno za izlaganje, već samo određene vrste eksponata. A upravo ovaj fundamentalni temelj moramo najpre da stvorimo u muzeju. Zato shvatam teoriju muzejske dokumentacije, odnosno selekcije, temeljnom kariku u sistemu opšte muzeologije.

Teoriju dokumentacije delim na sledeće glavne grupe:

a: Identifikaciju muzealnosti

b: Selekciju nosioca.

Naučnu podlogu ove aktivnosti smatram temeljem kvalitativnog prenosa pojma samog sakupljanja ili rada na sakupljanju u pojam naučne dokumentacije. To donekle odgovara i okolnosti da je muzeologija usko povezana sa dokumentarno-heurističnom disciplinom koja se upravo poslednjih decenija naglo razvija. S druge strane, svestan sam da je pojam dokumentacije vrlo dalekosežan i da se - kao što ćemo to još videti - u muzeološkom sistemu upotrebljava u nekoliko kvalitativnih nivoa. Zato ostavimo još otvoreno pitanje primene ovog termina za slučaj ove incipijentne teorije. Više puta govorim i o selektivnoj teoriji.

Povodom odnosa muzeologije - a pre svega, odnosa ovog dela teorije i problematike dokumentacije - ispoljava se kod nekih autora - naročito pod uticajem mehanizacije i automobilizacije - nastojanje da se veći deo problematike muzeologije prevede u sferu informacije i dokumentacije. Smatram, stoga, kao nužno da ovde definišem one faktore koji, s jedne strane, pokazuju ovu vezu, a, s druge, dokazuju specijalnost stava muzeologije.

Pojam dokumentacije je veoma mlad. Njegovi počeci sežu u vreme posle Prvog svetskog rata. Kao što navodi van Riemsdijk u svom napisu Bibliographie et documentation, izašlom 1941. (F.I.D. Communicationes), ovaj pojam je nastao u vreme "kada bibliotekari nisu bili sposobni da slede iznenadni razvoj tehnike i njene menjajuće se strukture". Posle Drugog svetskog rata kibernetika je ovoj delatnosti dala sasvim nov podsticaj, naročito u primeni njene teorije informacija. U ovo vreme smo svedoci širokog razvitka teorijskog i praktičnog razvoja.

Centralni pojmovi su: dokument i informacija. Njegove suprotne odnose - koji se interpretiraju prilično različito - najbolje je, po mom mišljenju, definisao W. Goffman u American Documentation (1964.), gde je pisao: "Čim informacija prestane, nastaje dokument." Opšta šema dokumentacije bila bi sledeća:

(Područje prenosa)

D1------------------------ I --------------------------D2

(dokument) (informacija) (dokument)

To znači: s jedne strane usledi prijem informacije iz dokumenta prvog reda i otprema se, preko područja prenosa, na drugo mesto gde se fiksira u obliku dokumenta drugog reda. U pogledu deformacije, usled buke u području prenosa, nikada ne može biti D1 = D2.

Ova šema ne važi za slučaj temeljne muzejske dokumentacije. To se lako može dokumentovati na sledećoj šemi:

totalitarnost pojave ------------------------------------------ izvor-dokument.

Ovo se čita na sledeći način: iz totalitarnosti pojave selektujemo direktne izvore dokumenta, koji u isti mah u ovoj selektiranoj formi postaju dokumenti prvog reda i tek onda, zapravo, sledi prenos informacije.

Iz ove jasne konfrontacije sigurno je vidljivo da se oba stava dokumentacije nikako ne mogu identifikovati, iako se oni ne isključuju, već, naprotiv, neposredno povezuju. Videćemo još u daljim delovima ovih nacrta opšte muzeologije kako je važno ovo diferenciranje dokumentarnih faza, a i njihovo organsko povezivanje.

KARAKTERISTIKA TEORIJE DOKUMENTACIJE

Stvarnosti čovek prilazi iz raznih pozicija i upoznaje je i ocenjuje po mnogobrojnoj plejadi kriterijuma. Sa istorijskog gledišta se možemo osvedočiti da se čovek, u širokom okviru stava prema stvarnosti, susreće sa odnosom koji se razlikuje od drugih i čini prilično kontinuirani sastavni deo ljudske svesti.

Čovek koncentriše svoju pažnju i iz stvarnosti izdvaja objekte koji su bili sastavni deo razvitka prirode ili društva. On to čini zato što je vezan za njih, jer oni za njega nešto znače. Kriterijum ovog stava, i izbor prema njemu, menjaju se u istoriji. Ostaje, međutim, jedna opšta intencija. U tome je nastojanje da se na neki način zadrži prolaznost stvarnosti, makar u onim njenim elementima koji su autentični i nezamenljivi, jer se samo njenim posredovanjem ova stvarnost može dokazati, iznova upoznati, i, konačno, iz tih se elemenata mogu crpsti vrednosti. Kratko rečeno: muzealnost je takav kvalitet stvarnosti da je za čoveka esencijalan, ličan, i zbog toga je potrebno štititi ove nosioce muzealnosti od opšteg i normalnog propadanja. U tome se. po mom mišljenju. može tražiti karakter muzealne stvarnosti.

Stoga je u interesu ljudskog saznanja da uči da razlikuje faktore koji određuju ovu muzealnost. Ovaj zadatak se ne može suplirati gnoseološkim slepilom i metodološkom slučajnošćuu u sakupljačkoj delatnosti u muzeju. Aktivnost spoznaje muzeologije mora se stoga, u prvom redu, usredsrediti na spoznaju karaktera muzealnosti i njenu identifikaciju. Ali, sama identifikacija muzealnosti ne ispunjava u celini intenciju saznanja.

Određene nosioce muzealnosti ne možemo ostaviti u prvobitnoj stvarnosti. Pre ili kasnije oni bi iščezli. Moramo ih stoga izdvojiti, čime postižemo priličnu izmenu funkcija nosilaca, čime, opet, oni postaju autentični neposredni temelj (dokument stvarnosti). Iz tog razloga oni dolaze u sasvim novu konstelaciju. Ovde onda više ne vredi samo kao direktni odnos objekt - subjekt. Tu nastaju, s jedne strane, dokumentarni odnos prema totalitarnosti pojave, i, s druge strane, odnos prema subjektu koji se upoznaje i ocenjuje.

Ovu novu dokumentarnu funkciju ne može da ispunjava svaki objekat. Stoga naše saznanje nosioca muzealnosti moramo još da proširimo saznanjem dokumentarnog odnosa prema stvarnosti.

Međutim objekti koje mi selektujemo ne postoje nikada izolovano nego u izvesnoj vezi sa sredinom postojanja. Time što izdvajamo objekte mi upravo poništavamo ove veze. Zato moramo biti svesni ne samo sa stanovišta metodologije saznanja ovih objekata, nego i sa stanovišta dokumentacije.

Stoga je nužno, po mom mišljenju, razlikovati, s jedne strane, nivo primarne dokumentacije koja nam pruža selekciju autentičnih temelja, a, sa druge, propratnu dokumentaciju koja fiksira dobijenu situaciju objekta koji treba selektovati. U nastavku ću nastojati da pobliže razjasnim glavne delove ove teorije.

IDENTIFIKACIJA MUZEALNOSTI

Ovdje napominjem da jedan broj autora aktivnost sakupljanja smatra temeljnom delatnošću muzeja. Nas nužno mora da zanima pitanje u čemu se sastoji specifičnost stava muzeja prema toj činjenici?

Iz literature, s tim u vezi, možemo da upoznamo dva stanovišta: J. Neustupny naveo je u svom radu o nauci u muzeju, koji je izašao 1968. godine, jednu vrlo opširnu analizu načina sakupljanja u muzeju, i došao do zaključka da se on realizuje u dva smera. Uobičajena forma popunjavanja muzejskih zbirki, tj. pokloni, kupovina, razmena, i ostalo, jesu za stručnjake i nemaju nikakav naučni karakter. I upravo je zato neophodno ustanoviti viši smer te delatnosti u kome je sakupljanje izvornih fondova deo naučnog istraživanja. Međutim, ovo "sistematsko" sabiranje muzejskih zbirki nije ništa drugo, kaže Neustupny, do potraživanje i koncentracija izvora naučnih smerova. Na drugom mestu on kaže: "Muzejske zbirke nisu ništa drugo nego sakupljanje kompleksa izvora sa ciljem da služe pojedinim naučnim disciplinama, koje upravo istražuju pomoću ovih specifičnih metoda." Muzeji grade svoje zbirke - ili bi to, u bar najmanju ruku, morali da čine - kao izvore fondova pripadajućih naučnih disciplina. Na poslednjoj konferenciji ICOM-a, koja je održana 1968. godine u Kölnu na Rajni, prilično velika pažnja je poklonjena odnosu između istraživanja i stvaranja muzejskih zbirki. S. Lorentz objavio je svoja sopstvena iskustva iz poseta nizu muzeja u Evropi i, pre svega, iz njihovih depozita. Objavio je da je našao police kilometarske dužine sa ogromnom množinom materijala. Sam sebi je postavio pitanje o svrsishodnosti takvih zbirki, i došao do zaključka da je nužno da se izrade kriterijumi izbora; ukratko, imao je osjećanje "potrebe za naučnim planiranjem i programiranjem ove delatnosti".

Protivrečnost u navedenom stavu nikako ne proizilazi iz različitih interpretacija, već iz različitih pristupa tom pitanju. Neustupny je sasvim u pravu ako aktivnost sakupljanja obuhvata i prosuđuje samo u okviru, i sa stanovišta angažovanih naučnih disciplina. Jer tu se ne radi ni o čemu drugom, osim o koncentraciji takvih izvora koji mogu da pruže potrebne informacije u vezi predmeta njihovih saznanja. Ove discipline ne pokazuju nikakav drugi interes ni za sakupljanje ni za materijal sakupljanja. U pristupu stvarnosti sa stanovišta muzealnog sakupljanja ne ide se samo za aspekte izvora. Naš je interes zapravo vezan za sakupljanje objekta. A zapravo to nije isto kao heuristični stav discipline. Sasvim je ispravno, na primer, i kod nas 1945. godine Melicharčik u svom radu Nauka o teoriji narodnosti uputio kad je naveo da nauka o teoriji naroda nije aktivnost sakupljanja etnografskog materijala.

Možemo, međutim, ovde da ukažemo i na živa iskustva. Nije nikakva tajna da postoji niz naučnih muzeja koji su, u pojedinim naučnim disciplinama, veoma aktivni i njihovi predstavnici postižu, naprotiv, znatne uspehe na čisto naučnom frontu, ali zbirni fondovi istovremeno nisu porasli, a nije se produbio ni nivo njihove prerade, niti je došlo do nužnog dopunjavanja, pre svega, sa dokumentarnog aspekta. Time nipošto ne želim da podcenjujem ili omalovažavam rad ovih istraživača. Samo verujem da je to potpuno dovoljan argument da istraživačka aktivnost samih naučnih disciplina još ne dovodi do sistematskog rada koji bi se onda ispoljio u stvarnom sistemu zbirnog fonda.

Prof. Lorentz ima, u svom razmatranju, pravo kad naglašava da takav rad nema jasan program, ne pokazuje potrebne kriterijume i ne grana se na nužnu metodičnost.

Nisam uveren da bi neko od muzejskih radnika mislio da bi sakupljački rad muzeja mogao i dalje da se razvija na nivou prošlog veka, i da bi se zadovoljili programom koji bi onoga koji sakuplja doveo, odnosno približio, cilju onoga koji sakuplja etikete sa kutija šibica. Da li, prema tome, u radu muzeja treba da dođe do temeljne promene - a to je, po mom mišljenju, direktno zapovest vremenu - i ako bi muzeologija trebalo da se faktički razvija u naučnu disciplinu, onda se rad na sakupljanju u muzeju mora, u principu, izmeniti. To znači da postajemo svesni temeljne razlike između izvora i dokumentacije. Izvor i dokumentacija nije jedno isto. Sve što je izvor još uvek ne mora da bude dokument, međutim, sve što je dokument ujedno je i izvor.

Po mom mišljenju ovu razliku bismo mogli da rastumačimo ovako:

Izvor nabavke:

Izvor --------------------------------- nabavka informacija

Od bilo kog izvora informacije smo primili informaciju u smeru saznanja interesa. Prosuđuje se kvalitet ove informacije, a ne ukupni karakter nosioca. Sastav dokumentacije

Ukazanje --------------------------- reflektuje se dokument

U ovom slučaju se radi o saznanju o usklađivanju ukupnog karaktera jednog dokumenta sa dokumentovanom stvarnošću, tj. sa odnosnim ukazivanjem.

U smeru saznanja intencije dokumentacione teorije muzeja radi se o dokumentarnom stavu prema stvarnosti, odnosno, o saznanju i identifikaciji pojedinih dokumenata.

Mi već znamo u čemu leži razlika između muzeološkog i opšteg dokumentarnog stava prema zadatku. Ali ne radi se samo o tome. Specifičnost muzeološke dokumentacije sastoji se u orijentaciji ovog dokumentarnog stava. A ovaj stav upravo proizilazi iz pomenutog muzealnog karaktera stava. Muzeološki, ne ide se za pronalaženjem nekih potvrda stvarnosti, nego za otkrivanjem takvih potvrda, koje označavaju nosioca muzealnosti. Pri tom se muzealnost bazira na proceni odnosa čoveka prema stvarnosti, ali da bi se ona otkrila, ona se, pre svega, mora upoznati. Jer objektivne vrednosti se mogu postići objektivnim saznanjem. Iz toga proizilazi da identifikujući stav može objektivno da se realizuje samo kao specifični proces upoznavanja. Muzealnost ne nastupa, međutim, samostalno. Ona je uvek povezana sa svojim nosiocima. Ali, kao i sama stvarnost, i karakter nosioca je vrlo komplikovan. I muzealnost objekta vezana je na ovoj kompleksnoj strani, ona se ne pojavljuje samo kao jednostavno prosuđivanje. Stoga se prema ovim objektima ne može odnositi sa stanovišta pojedinih naučnih disciplina, vać kompleksno. Tek na temelju ovog saznanja može se identifikovati muzealnost objekta. Prema tome, muzeološki stav ima zadatak integracije.

Muzealnost se, međutim, ne može odmah identifikovati ni direktno ni odmah. Saznanju muzealnosti približavamo se postepeno, prema tome kako se naše saznanje produbljuje i kompletira. Zbog toga, na početku identifikacionog procesa saznanja, imamo samo poneku pretpostavku o muzealnosti objekta - možda pod uticajem jedne angažovane naučne discipline, koja, tokom daljeg upoznavanja, uspe da nam je dokaže ili ospori.

Time se nikako ne bi smeo potceniti značaj tradicionalnih disciplina muzeja. Mislim da ovaj naučni stav prema dokumentaciji muzeologije neminovno dovodi do toga da će, pre ili kasnije, u muzejima doći do ispunjena i one naučne dokumentacije, koja, zapravo, ne poseduje bazu izvora, a čiji stav prema stvarnosti, međutim, pruža saznanja koja su na svaki način potrebna adekvatnoj dokumentaciji. Mislim, ovde, na sociologiju.

Može se staviti prigovor da jedna tako shvaćena i, štaviše, specijalizovana dokumentacija ne može da pruži nikakva objektivna saznanja, jer se pre svega temelji na odnosu prema stvarnosti, a takav odnos je uvek nužno relativan i zavisi od faktora svesti društva. Tome bih želeo da dodam još sledeće: odnos vrednosti je objektivan, ima svoje dalekosežnosti i nije uslovljen samo smerom naših subjektivnih interesa. On je nužno relativan. Ali relativno je i naše saznanje.

SELEKCIJA NOSIOCA

Muzealnost zavisi od kvaliteta nosioca. U pitanju nosilaca - muzealnih objekata, u savremenoj literaturi se ispoljavaju prilično oprečni stavovi.

Strecher je, na stranicama Neue Museumkunde (1962. i 1964), pokušao da definiše pojam muzealnog objekta sakupljanja. Postavio je sledeću definiciju: “Predmet muzeja je sakupljen, definisan, konzerviran i u muzej smešten original. U muzealnom istraživačkom radu on dobija funkciju jednog objekta koji se istražuje, a u muzealnom vaspitnom radu funkciju objekta za izložbu.” Ovoj definiciji su se suprostavili, na stranicama istog časopisa, E. A. Knorr i K. Patzwell. Iz Knorrovog protivljenja je najvažnija konstatacija da "se muzealni predmeti ne mogu stvarati, već da oni nastaju od originala, i isti ispravno pokazuju". A nabavka tih originala jeste stvar pojedinih angažovanih naučnih disciplina, a nikako nekog specifičnog "stvaranja" muzealnih predmeta.

Sličan stav, u skladu sa opštim shvatanjem muzeologije, zastupa i Neustupny. Po njegovom mišljenju, svaki komad muzealne zbirke spada u sferu neke naučne grane; "ne postoji nijedan predmet muzealne zbirke, koji ne bi pripadao jednoj grani koja je zastupana u nauci."

Nasuprot tome, J. Beneš je pokušao, u časopisu Nationalmuseum (1967), da dokaže da postoji specifični muzealni predmet. Po njemu "muzealni predmet zbirke možemo okarakterisati u kompleksu određenog miljea, kao postojeću stvarnu tvorevinu, koju kao kulturnu vrednost i originalni izvor toga miljea treba, s jedne strane, u javnom interesu zaštiti, a s druge strane upotrebiti kao uspešno sredstvo za stvarnje i vaspitanje javnosti". Odlučujući faktor za njegovu specifičnost, bila bi, po Benešu, pre svega njegova dokumentarnost, tj. mogućnost dokazivanja autentičnih informacija o određenoj stvarnosti, a, sa druge strane, kulturni i vaspitni smisao u najširem smislu reči. Beneš, međutim, nije naznačio u čemu bi, po njegovom mišljenju, bila razlika između tako shvaćenog predmeta muzealne zbirke i tradicionalne muzejske discipline.

W. Gluzinsky u svom radu, koji sam već naveo u svom prvom predavanju, a koji potiče iz 1963. godine, navodi da "su polazna tačka naučnog interesa u radu muzeja konkretno muzealni predmeti". I upravo stoga je specifičan naučni zadatak muzeologije u pretvaranju ostavištine iz prošlosti, preko istraživačkog naučnog rada, u istorijske činjenice. Pri tome se nalazi, po Gluzinskom, ovaj proces upoznavanja niti po zamenljivim naučnim disciplinama, koje su, po običaju, u muzejima angažovano prikrivene. Uzrok za to on nalazi u tome da tu, pre svega, postoji diferencijacija u predmetu. Muzejskoj disciplini je važan individualni, konkretni predmet, ona se ne obazire na komplikovane odnose, procese, itd. Metaforično Gluzinsky kaže: "zanima nas samo ono kamenje koje nam je ostalo uprkos istorijske struje ". Međutim, on dokazuje razlike i u metodološkoj sferi. I zbog toga je, po njegovom mišljenju, muzeologija, kao i heuristična, shvaćena kao autonomna disciplina, koja pri interpretaciji predmeta angažovane muzejske discipline njega potpuno iskorišćava; pri tome, nasuprot, ona sama služi tim disciplinama posredstvom svog sopstvenog saznanja i doprinosa njima. Zbog toga ona ima, sa gledišta sakupljačke aktivnosti u muzejima, izrazito integrišući udeo.

Po mom mišljenju teorijska nastojanja Streichera, Beneša, Gluzinskyog - a nabrajanje tih autora mogli bismo još da proširimo - vidljv su izraz nastojanja da se rad muzeja postavi na naučnu osnovu, da se problematika muzeja reši sopstvenim putevima, a ne da se nastoji da se samo upotrebe prethodna, preuzeta, saznaja. Ovaj interes da se problem muzealnog predmeta stalno proširuje uzimam kao dokaz ozbiljne analize sadržaja rada muzeja i muzeologije.

Sam sam pokušao - u jednoj studiji koja je upravo u štampi - da doprinesem rešavanju ovog pitanja. Deo te studije predavao sam na konferenciji muzeologije u Otavi, koja je održana 1969. godine, i to kao uvodni referat na zasedanju sekcije koja se neposredno bavila pitanjem predmeta muzealnog sakupljanja, a što je za sadašnju situaciju zacelo prilično marakantno.

Upravo povodom ovog mog rada smatram potrebnim da se, u skladu sa pojmom teorije selekcije, navede da pojam sabiranja muzealnog predmeta ima svoj smisao i sadržaj samo u odnosu na pomenuti muzeološki stav prema stvarnosti.

Sa tog stanovišta, predmet muzealnog sakupljanja je primaran, tj. originalni izvor onih informacija koje potvrđuju njegovu muzealnu vrednost, odnosno njegovu muzealnost.

Muzealni predmet sakupljanja za koji se može dokazati da nosi obeležja muzealnosti nazivam pojmom Muzealije. Na temelju otkrivanja i pronaženja muzealnosti, muzealni predmet sakupljanja se može razlikovati kao objekt koji se selektuje iz totalitarnosti pojave, jer je pretpostavka njegove muzealnosti bila definisana. Međutim, upravo ovo preispitivanje ove strane stvarnosti pretvara predmet sakupljanja u efektivnu muzealiju. A ovaj proces koji je upravo važan sa stanovišta selekcije - u ovom delu teorije još nije dovršen ili zreo za donošenje odluke, već je isti po mom mišljenju tek u fazi tezauriranja.

Vrlo važan momenat je i ispravno razlikovanje pasivnog i aktivnog stava selekcije.

Znam iz muzejske prakse, da se izbor muzealnih predmeta dosada vršio od slučaja do slučaja. Saradnik muzeja se najviše prepušta naravnoj selekciji tj. na to da ono, što je vrijedno i društvu donosi korist, ostane sačuvano.

Naravno da se ovakav način selekcije ne može zastupati po metodologiji. Tu se mora imati određeni stav prema relikvijama prošle i objektima saradnje stvarnosti i u tom pravcu se mora modificirati u opšti dokumentarni stav. S druge strane nužno je da se ovaj rad postavi u aktivni odnos, tj. da se isključe svi slučajni faktori, kao što je to na pr. naravna selekcija.

Već sam upozorio da se proces selekcije izvornog predmeta stvarnosti pretvara u dokument stvarnosti. Važno je samo naglasiti da se ova stvarnost sama po sebi dokumentuje. Između stvarnosti i dokumenta nema međupojma. U tome se upravo nalazi jedinstvenost, odnosno i nemogućnost ponavljanja.

Budući da su ovi temelji originalni sastavni delovi stvarnosti, oni ostaju, sa stanovišta sadržaja informacije, neiscrpivi. To je upravo specifičan značaj za dalje širenje naučnog saznanja. Budući da se ovi temelji u pogledu njihove muzealnosti tj. u njihovoj kompleksnosti selektuju, oni imaju višedimenzionalni značaj. Oni, naime, mogu da postanu zaobilazan izvor za čitav niz naučnih disciplina, i to onih discplina koje će se obuhvatiti tek u buduće. U tome se sastoji temeljni naučni i kulturni doprinos primarnoj selekciji nosioca muzealnosti.

Ppomenuo sam, takođe, da se ovi objekti ne nalaze izolovano, već uvek u odnosnim relacijama. Stoga smatram za potrebno da se za veću izgradnju naučnosti selektivne aktivnosti dokumentarni stav prema stvarnosti ne ograniči samo na izbor glavnijih nosilaca informacija - već da ovaj izbor istovremeno pokazuje prateću dokumentaciju, koja bi u sebi sadržavala neku strukturu izvora, jer je ista od naročite važnosti za upoznavanje suštine selektovanog predmeta zbirke. Tu postoji, međutim, ozbiljna razlika u nivou primarne dokumentacije i prateće dokumentacije. Primarna dokumentacija je autentična, neposredna, izvorna. Za prateću dokumentaciju je potreban aktivni stav muzeologije. On će tu izabrati onaj način ili vrste temelja, koji će se najviše približiti dokumentarnoj stvarnosti. Stoga nije, po mom mišljenju, adekvatno da se i ova muzejska dokumentacija okarakteriše kao izvorna. Muzealna selekcija, odnosno dokumentacija, mora stoga da se sasvim postavi na naučnu osnovu i da se širi na nivou naučnog istraživanja. U odnosu na specifičan značaj muzealnosti i njenih nosilaca ove radove je potrebno razraditi kompleksno. To bi, ukratko, bila definicija zadataka teorije muzejske dokumentacije.

TEORIJA MUZEJSKE TEZAURACIJE

Ova teorija obuhvata drugi deo spoznaje muzealnosti. Iz tog razloga se ona vezuje na saznanje doprinosa teorije selekcije. Kao oznaku ove teorije ovde uvodim pojam tezauracije. To nije spoljašnji razlog, jer u istoriji muzeja termin Thesaurus ima vrlo važnu ulogu. Njime se označava kompleks predmeta koji su za vlasnika imali specifičnu vrednost i zato su bili čuvani posebno, sa najvećim osiguranjem. U novijoj literaturi susrećemo ovaj termin u nešto izmenjenom smislu. Ovde on označava nabrajanje najvažnijih saznanja ili, na primer, jezičke termine, kao Thesaurus linguae latinae. Iz tog pojma interpretacije, termin je preuzet u sadašnju dokumentaristiku. Ovde upotrebljavam ovaj pojam pre svega s pozivom na njegovo izvorno značenje, iako ga istovremeno zamišljam do kraja organski, i to u vezi nove stvarnosti koju on treba da obuhvati.

Predmet teorije tezauracije u muzeju je, po mom sudu, momenat čuvanja, što neposredno proizilazi iz pojma vrednosti muzealne stvarnosti.

Teoriju tezauracije delim na:

A: Sistematizaciju Tezaurusa

B: Dokumentaciju Tezaurusa

C: Zaštitu Tezaurusa

U muzejskoj literaturi tom području se takođe posvećuje pažnja, istina sa jednog drugog stanovišta. To su studije i doprinosi koji se tiču registracije objekata zbirke, način njihovog čuvanja, metode i tehnike njihove konzervacije i restauracije, ili tehničke strane u opemanju njihovih depoa. Pri svemu tome je značajno da se ovom pitanju prilazi sasvim izolovano, bez uvažavanja unutrašnjih veza, i sa raznih muzeografskih aspekata.

Posledice koje nastaju možemo najbolje da demonstriramo kod shvatanja registracije. U tom poslu se nazire, u najširem smislu, samo administrativna nužda uprave. Omalovažava se značaj naučne deskriptive. Mnogi saradnici muzeja smatraju ovaj zadatak samo oktroisanim radom, koji nema dublji smisao za stanovišta njihove naučne aktivnosti. Zbog toga, mišljenje da opis mogu izvršiti srednji kadrovi nije izuzetak. U tome se, po meni, radi o ozbiljnoj gnoseološkoj varci, koja proizilazi iz sledeće karakteristike teorije tezauracije.

KARAKTERISTIKA TEORIJE TEZAURACIJE

Za razliku od shvatanja pomenute muzejske literature, u ovoj teoriji se ne radi o nekim poslovima uskladištenja ili evidentiranja. Već sam napomenuo da razlog tezauracije nije spoljni, već on proizilazi iz unutrašnje vrednosti muzealnosti. Stoga shvatanje ove terije direktno zavisi od shvatanja muzealije.

Ova intencija navodi nas na spoznaju da obuhvaćeni objekti koji zadovoljavaju kriterijume selekcije moraju da se izoluju i sakupiti iz odredjene situacije. Time što ih skupljam, međutim, stavljam ih u novu situaciju, koja donekle ograničava destruktivno delovanje spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Istovremeno ne povećava se vrednost samo u količinskom pogledu, već u kvalitativnom, jer se time stvaraju nove relacije između pojedinih objekata. Skupljanje temeljnica u zbirke muzeja nikada ne može da usledi slučajnim postupcima, a kamo li da ono bude podvrgnuto neadekvatnim kriterijumima. Potrebno je da ova aktivnost dostigne tako visok gnoseološki i metodološki nivo, da zaista postane doprinos nauci. Za razliku od upotrebne uobičajenih termina: zbirke, sakupljanje ili muzealno-sakupljački rad, zalažem se za uvođenje, takozvane, "sabirne delatnosti" čime se upravo izričito potvrđuje stvarno naučni karakter postulata.

Stvaranje sistema zbirke ne može da se sprovede prema slučajnim ili spoljnim uticajima. Sistem zbirke mora da proizađe iz unutrašnjosti njenih pojedinih elemenata. Da bi se zbirka na taj način stvarala potrebno je upoznati značaj pojedinih objekata zbirke u njihovoj sveobuhvatnoj višedimenzionalnoj naravi. Upravo se ovde stvara metodološka glavna baza iz metoda deskripcije i klasifikacije. Tek njenim posredstvom možemo da doprinesemo stvarnom biću sakupljenih objekata, da iskoristimo njihov sadržaj informacija i obuhvatimo njihovu vrednost, pri čemu dolaze do izražaja sve unutrašnje i spoljne relacije, koje uslovljavaju sistematiku zbirke, tj. njihov značaj.

Objekte sa osobinom zbirke sakupljamo u posebnom odnosu prema stvarnosti, koji sam ovde označio kao dokumentarni odnos. Iz toga proizilazi da se ovaj moment dokumentacije, u okviru posla tezaurisanja, produbljuje i da se na tako shvaćen sistem zbirke nadovezuje i funkcija dokumenta i to ne samo u pojedinostima, nego i sa stanovišta opštosti.

Poslovi tezauriranja uslovljavaju se time da se fond zbirke mora posmatrati ne kao zatvoreni, već kao stalno otvoreni sistem. Stalno nedopunjavanje fonda zbirke ne iziskuje samo obogaćivanje sa novim materijalom, već zaheva, naravno, i sortiranje, a takođe i škartiranje. A to je pojam koji je do sada muzejima bio skoro nepoznat, kog su se, naravno, i plašili, jer nisu do sada imali nikakve kriterijume za delatnost sakupljanja.

Proces tezauracije ne dovodi samo do spoznaje informativne i vrednosne strane sakupljenih muzealija, nego nas sili da, u skladu sa intencijom saznanja, upoznamo i stranu održavanja kvaliteta. Time u ovaj krug spoznaje ulazi i problematika materijalnog bića nosioca muzealnosti i njegovog optimalnog održavanja.

Konačno je potrebno ovaj, u bilo kojoj formi fiksirani, proces i dokumentovati. On se niže i prelazi od jednog istraživača do drugog, sa jedne generacije na drugu. Time se proširuje i sfera, takozvane, sekundarne dokumentacije, koja tako postaje važan pratilac samih izvora informacija. Samo ova sekundarna dokumentacija je, istovremeno, jedino mogući način za obuhvatanje sadržine informacije iz zbirnog fonda. Na ovaj način se može uopšteno karakterisati pojam teorije tezauracije.

SISTEMATIKA TEZAURUSA

U teoriji dokumentacije upoznali smo principe selekcije. Time što smo u pojavi totaliteta upoznali nosioca traženih kvaliteta, zadovoljili smo samo primarnu intenciju saznanja. Iz srži ovog saznanja nastao je direktno novi cilj, odnosno delatnost sakupljačke orijentacije.

Moment delatnosti sakupljanja izrazito je muzealan. On se razlikuje između saradnika zavoda za spomenike od seradnika muzeja. Prvi osiguravaju vrednosti in situ, drugi in fondo.

Već sam napomenuo da proces tezauracije mora da se postavi na deskriptivno-metodološku osnovu. Deskripciju ne možemo, naravno, da shvatimo kao goli opis. Moramo shvatiti metodološke principe čitavog područja deskriptivne nauke.

Sa muzeološkog gledišta može se reći da deskripcija sa strane pojave mora da nas dovede do samog bića i da ne može da ostane na površini. Ona ne može ni sa stanovišta trenutno primenjene naučne discipline da ostane jednostrana, već mora da bude kompleksna, tj. višedimenzionalna, u skladu sa karakterom muzealije. Samo tako ona može da postane instrument stvaranja sistema zbirke.

Šta, međutim, znači kompleks objekata zbirke pretvoriti u sistem? Sistem je, da se poslužimo definicijom našeg metodologa V. Filkhorna, skup predmeta, pojava, događaja ili saznanja, koji stoje međusobno u vezi na jedan tačno definisan način.

Fond zbirke, dakle, mora da se stvara u skladu sa spoznajom unutrašnjih veza u jedan sistem. Kompleks objekata zbirke koji nisu stvarno ili genetički povezani ne može da čini sistem, a to još manje može zbirni fond. Suprotno, od fonda mogu da zavise i da budu povezani i oni predmeti koji su, po svom izgledu i materijalnom karakteru, različiti. Međutim, mi ne stvaramo zbirne fondove radi njih samih, nego kao fond koji u dokumentarnom odnosu prema izvesnoj stvarnosti stoje tako da je u određenom momentu mogu dokazati. Sistem, prema tome, ne mora samo da odgovara unutrašnjoj vezi pojedinih elemenata, nego mora i da zadovolji i sam dokumentarni odnos.

Pre svega, moram, međutim, da ukažem na dalji važan momenat. Stvaranje zbirnog fonda vrši se u dva pravca: apstraktnom i konkretnom. Apstraktni pravac je rezultat procesa saznanja, dok se konkretni pravac ispoljava u realizaciji zbirnog fonda. Sa metodološkog stanovišta, smatram za potrebno da razlikujem ova dva stava diferenciranjem pojmova, naime diferencijacijom između novog pojma thesaurus i zbirnog fonda. Tezaurus posmatram kao apstraktnu formu zbirnog fonda. Videvši da tezaurus nužno sadrži pravu srž spoznaje čitavog zbirnog fonda, i pojam tezaurus, u daljem smislu, možemo da upotrebimo za označivanje čitavog temelja muzealne zbirke. Razlikovanje ovih pojmova je važno zbog toga što tezaurus u svom značaju nije samo odraz stvarnog stanja zbirnog fonda, već bi mogao da delovati kao programator dalje sabirne delatnosti.

Ni tezaurus ni zbirni fondovi ne mogu da ostanu statični, i ne mogu da stvore zaokruženi sistem. Prema tome nastaje zahtev da se upotpune i prodube saznanja, uz izdvajanje onih elemenata koji dokazano počinju da gube svoje vrednosti.

Škartiranje u muzejima mora, dakle, pre svega da se shvati kao permanentno označavanje vrednosti zbirnog fonda sa stanovišta objektivnog traženja povećanja njegove ukupne naučne i kulturne vrednosti. To mora da se zasniva na čvrstoj gnoseološkoj bazi, u skladu sa selekcijom i tezauriranjem. Škartiranje mora da postane organsko-sastavni deo sakupljačke delatnosti kao protivteža aktivnom sakupljanju. Zaključno, još jedna primedba.

Arhivari nam često prebacuju da mi samo "sakupljamo", dok oni rade sa organski nastalim sistemima arhivskih fondova. Ovaj pokušaj sistematizacije tezauracije je delimično odgovor na ove primedbe.

DOKUMENTACIJA TEZAURUSA

Ponovo sam ukazao proces spoznaje tezaurusa na potrebu fiksiranja. Shvatljivo je da je u tome nužno obuhvatiti i ono što smo u muzejskom depou primili.

Radi se o shvatanju onoga što je bitno za ovu delatnost, a to je stvaranje sistema sakupljanja. Svakako možemo da računamo sa uobičajenom formom publikacije naučnih radova. Međutim, ova publikacija ne bi mogla da nam osigura tešnju vezu između sakupljenih objekata zbirke i tumačenja tezauracije. Stoga je nužno da se ovde uvede posebna dokumentacija, koju bih označio kao "sekundarnu". Ova sekundarna dokumentacija ima nekoliko nivoa. Prvi smo upoznali već u vezi sa selekcijom. Radi preglednosti, ovde bismo mogli da navedemo celu hijerarhiju:

1. dokumentacija nalaza (primarna deskripcija)

2. temeljna dokumentacija (morfološki nivo)

3. tumačeća dokumentacija (sistematski nivo)

Prva stepenica je relativno zaokružena, jer situacija nalaza se praktično ne može ponoviti. Nasuprot tome, otvorena je druga i treća stepenica i ona omogućava apsorpciju novih saznanja.

Ova sekundarna dokumentacija nije, međutim, samo od unutrašnjeg značaja. sa gledišta prerade zbirnih fondova i njihovog daljeg korišćenja, nego je to i važan faktor osiguranja sveukupnog sadržaja informacija zbirnog fonda. Kada mi ovde ne bismo upotrebili ovu dokumentaciju, teško bismo mogli da radimo sa fondom na potrebnom nivou, a posebno u potrebnom obimu.

I upravo sa toga stanovišta, se pitanje terminologije deskriptivnog jezika se ukazuje kao ozbiljan problem. Kada bi zbirne fondove želeli da opišemo, sigurno ne bismo daleko stigli. Morali bi da isključimo sve slučajne, subjektivne opise, morali bismo donekle da se odreknemo i uobičajenih načina izražavanja i upotrijebimo brojčanu simboliku. Samo tako bismo mogli da se osposobimo za preradu i korišćenje zbirnog fonda, u nepreglednom mnoštvu sabirnog materijala i tako se uključiti u dokumentacioni sistem.

Sokal I Sneath su ukazali, u američkom časopisu Taxon (1966), na to da "automatska prerada muzejskih podataka čini duboki zahvat u nauku muzeja". Veći deo svih sistema katalogizacije koji je trenutno uveden u svim muzejima celog svijeta ne odgovara deskriptivnom jeziku ni brojčanoj simbolici.

ZAŠTITA TEZAURUSA

I živa i mrtva materija podvrgnuta je procesu nastajanja i propadanja. Svaki nosilac muzealnih vrednosti podleže ovoj zakonitosti. Potrebno je stoga znati kakav stav bi trebalo zauzeti prema ovom prirodnom dešavanju, odnosno, kako bi se, tačnije rečeno, ovaj proces mogao zaustaviti.

Nužno je da muzeologija razvija i ovu stranu upoznavanja objekta muzealnog sabiranja. Sigurno će pri tome upotrebiti moderna saznanja srodnih naučnih disciplina, i iskoristiti ih. Pri tome je neophodno paziti da se uvaže svi postupci koji se mogu primeniti da bi se utvrdila muzealna vrednost. Samo na taj način možemo da odredimo da svi zahvati i materijalni značaj zbirnog fornda budu u skladu sa njihovom naučno i kulturno priznatom vrednosti. A to upravo nije tako jednostavan zadatak. Tu se ne radi o tome da li je dotični objekt, na primer, po svom procesu konzervacije izmenio svoju boju ili oblik. Radi se prvenstveno o tome da nije oštećen sadržaj informacije, da njegova nije vrednost ograničena, ne samo trenutno, nego i u budućnosti.

Muzeologija mora, prema tome, da stvori sopstvenu teorijsku delatnost i na taj način razvije sopstveni stav prema problematici. A to se naravno tiče i muzeografskog smera.

TEORIJA MUZEJSKE KOMUNIKACIJE

Ova teorija je vrhunac procesa saznanja. Teorija dokumentacije zasnivala se na selekciji nosilaca muzealnosti i pojavi totaliteta, a teorija tezauracije na momentu spoznaje i očuvanja ovih vrednosti. Međutim, sve selektirane vrednosti imaju smisao tek kad postanu sastavni deo ove svesti. Stoga je nužno upoznati i opšte pristupačnu stranu našeg predmeta, premda nam to izgleda kontradiktorno: mi bismo zapravo, hteli da publikujemo ono što smo tek mukom izolovali od stvarnosti. S obzirom da se ovaj momenat opšte pristupačnosti u konačnoj formi društva ogleda na sličan način kao i masovna komunikaciona sredstva, mišljenja sam da bi teorijski deo morao da se posmatra u užem kontaktu sa opštom teorijom komunikacije. Zbog toga smatram adekvatnim da ovu teoriju označim terminom muzejske komunikacije. Pridev "muzejska" ne proističe iz spoljašnjih razloga, nego kao izraz specifičnosti ove vrste komunikacije, što će se još u daljem razlaganju opširno prikazati .

Teoriju muzejske komunikacije delimo u tri grupe:

A ) Komunikacija prezantacije

B ) Komunikacija edicije

C ) Opšta komunikacija

U muzeološkoj literaturi tek u najnovije doba srećemo slična shvaćanja. O zadatku komunikacije muzeja pisao je H. W. Parker, u časopisu Curator (1963.), o medialnoj prirodi muzeja piše M. Brawne, u monografiji Neue Museen, objavljenoj 1965. godine u Stuttgartu. Međutim, ova literatura se pretežno bavi samo delovanjem kulturnog obrazovanja i tehničkom i arhitektonskom stranom temeljnih formi prezentacije, a to su izložbe dugog i kratkog trajanja. Tome se u poslednje vreme priključuje i istraživanje posetilaca i forme obaveštenja.

Za obradu ove teorije koristio sam i ovu literaturu. Prava spoznaja predmeta muzeologije prisilila me je da svoju pažnju poklonim pre svega srodnoj literaturi, koja bi mogla da doprinese što dubljem upoznavanju našeg predmeta. Stoga koristim i pobude teorije informacija, teorije simbolike, pedagogije, psihologije i sociologije. Postoje različita shvatanja rada javnosti. Ovde pominjem samo definiciju iz priručnika koji je, 1964. godine, izdao A. Ceckl, u Minhenu: "Javni rad je svesno i stalno nastojanje da se izgradi i neguje međusobno razmenjivanje i poverenje u javnosti".

Na ovo područje koncentriše se, takozvano, komunikaciono istraživanje, koje koristi u širokom obimu sve metodološke podsticaje svih angažovanih disciplina. Ova teorija, koja se tek oformljuje, polazi od važnog saznanja, koje pominje i Ceckl: "Za modernog čoveka saznanje o događajima u svetu jeste životna potreba."

U širenju raznih saznanja danas posreduje štampa, radio, televizija, film itd. Sredstva ovih masovnih komunikacija u stalnom su porastu. Ova sredstva teorija komunikacije shvata kao medije. Ona razlikuje, takozvane, masovne medije i individualne medije. Svi ti mediji imaju zajedničku funkciju. Oni su nosioci informacija, pouke, zabave, ali i elementi dokumentacije. A upravo u vezi sa ovom poslednjom funkcijom Ceckl pominje i muzeje i arhive.

Teorija komunikacije tiče se našeg područja upoznavanja. U literaturi koja se odnosi na ovu temu retko nailazimo na muzejsku tematiku. S tim u vezi, smatramo da je nužno napomenuti reči kibernetičara N. Wienera, koji je pisao: "Aktivno živeti život sa primernim informacijama." Za nas, muzeologe, značajno je, međutim, da ovaj izuzetno racionalni duh u istom sledu navodi i sledeće: "Potrebe i komplikovanost modernog života pred informacije stavljaju mnogo veće zahteve nego ikada ranije. Naša štampa, naši muzeji, naše naučne laboratorije, univerziteti, biblioteke i udžbenici moraju da zadovolje potrebe ovog procesa, jer, inače, ne bi služili svojoj svrsi." Uveren sam da nije izraz jednostranosti ili olakog shvatanja, kada ovaj autor u svojim navodima upravo muzeje stavlja odmah na drugo mesto, iza štampe.

Želim da naglasim da javna delatnost muzeja spada u područje masovnih prenosa informacija, i s toga aspekta o njoj treba i prosuđivati. Sa stanovišta teorije komunikacije, muzej možemo da shvatimo kao neku vrstu medija, odnosno, da u funkciji komunikacije muzealnosti nazremo i vidimo medijalne funkcije. Ovo se još potkrepljuje okolnošću da je muzej usklađen sa temeljnim funkcijama ostalih medija. Muzejska komunikacija donosi informacije, pouke i bitna je za zabavu i dokumentaciju. To dokazuje značaj informacione strane muzealnosti, odnosno muzealije. A i drugo obeležje, tj. momenat vrednosti, ispoljava se u potpunosti u medijalnim funkcijama.

Time što dokazujemo da muzejska komunikacija, odnosno muzej, ima medijalni značaj, opet smo na početku. Najvažnije bi bilo da otkrijemo specijalnost ove muzejske komunikacije. Po meni, ove specijalnosti, a time i samostalnost teorije o muzejskoj komunikaciji uslovljavaju slijedeće činjenice:

a) muzejska komunikacija ima višestruki značaj. To nije samo akustičan, vizuelni ili povremeni događaj. Ovaj momenat je posebno važan. Može biti da danas još nismo svesni njegove dalekosežnosti. On će, međutim, da odigra veoma važnu ulogu u vezi sa psihom čoveka u naučno-tehničkoj civilizaciji

b) Muzejska komunikacija temelji se sa muzealijama. Mi direktno radimo sa pojavama, i njihovim posredstvom objavljujemo neke informacije, kao rezultat njihove naučne interpretacije.

Ovu specijalnost smo već upoznali u vezi sa opštom teorijom dokumentacije. Ona i ovde igra, a verovatno će i u buduće odigrati glavnu ulogu pri čuvanju specifičnih pozicija muzeja u okviru sredstava muzejske komunikacije.

Oba ova momenta demonstriraju specifičnost muzejske komunikacije i time potvrđuju pravednost zahteva za samostalnim tumačenjem ove strane našeg predmeta.

Znamo da je značaj muzealija i sistema tezauracije usko povezan sa sadržajem informacije. Ako želimo da objavimo ono što nam muzealije pružaju i koga one predstavljaju, onda to znači da najpre treba da komuniciramo njihov doprinos kao informacije. Međutim upravo ovde nailazimo na temeljni problem, koji na određeni način uslovljava celokupni značaj muzejske komunikacije. Karakteru muzealije ne odgovara uobičajna forma komunikacije. Stoga moramo da se potrudimo da nađemo način prenosa koji će omogućiti da operišemo muzealijama kao informatorom. U prvom momentu to izgleda vrlo jednostavno. Konačno, istorija muzeja nam za to pruža dosta dokaza. Jednostavno se izlažu muzealije, tj. upotrebljavamo ih kao ekspozite. Ali moramo da budemo oprezni. Predmet koji sam iz pojave totalitarnosti, zbog nekih obeležja odabrao, nije sa muzeološkog stanovišta potpuno identičan sa onim predmetom koji je bio uklopljen u fond zbirke radi nekog posebnog procesa saznanja. Razlika između oba predmeta nalazi se u cilju naše spoznaje.

Stoga je potrebno stvoriti poseban jezik za muzejsku komunikaciju, koji bi, s jedne strane, proizašao iz karaktera muzealija, a, sa druge, označio rezultate procesa saznanja. Samo u tom pravcu muzejska komunikacija može da bude delotvorna i može da ispuni svoje naučno i opštekulturno poslanstvo.

PREZENTIVNA KOMUNIKACIJA

Podsticaj prezentaciji proizilazi iz karaktera muzealnosti. To se može ustanoviti iz razvoja rada muzeja. U starogrčkoj kulturi blagu hrama, koje je u svečanim prilikama bilo javno izloženo, nije bio dozvoljen pristup javnosti. Sličan je odnos između sakrivanja i izlaganja i u Grčkoj i u Rimu. Sadržaj grčkih Thesaura izlaže se na uvid javnosti kod olimpijskih igara, a rimski prilikom trijumfalnih povrataka ukrašavaju zgrade i forume.

Srednji vek, koji svoje relikvije zatvara u crkvene odaje, poznaje izuzetni način izlaganja, tzv. stolice ozdravljenja. Sakupljanje u renesansi je, istina, bilo izolovano od javnosti, međutim način čuvanja u kabinetima retkosti, umetničkim kamerama i prirodnonaučnim kabinetima jasno ukazuje na to, da se ovde cilj zaštite spaja sa ciljem demonstracije. Ova tendencija ka javnom izlaganju kulminirala je u vreme Francuske revolucije, u čijem se duhu i razvija stvaranje novovekovnih muzeja.

Kako suštinu prezentacije muzealija tumači savremena muzeološka lireratura? U načinu kako to shvaza američka publikacija H. Carmela: Exhibition techniques (1962), muzealna prezentacija, odnosno njena forma, kao exponat ili izložba, poseban je način forme izraza koji, posredstvom objekta, izražava određenu ideju i polazi od opšteg saznanja da vizuelna vest deluje brže i bolje nego apstaktna, usmena. Sovjetska autorka, u radu u muzejskim exponatima (1964), Michajlovskaja navodi da je muzejska ekspozicija stvaralačka i naučna prerada teme koja se specifično izražava muzealnim sredstvom, kao što su to muzealni originalni predmeti, pismeni dokumentacioni materijal, umetnička sredstva izražavanja, itd.

H. A. Knorr je pokušao da definiše specifičnost muzealne prezentacije u svom priručniku, izašlom 1960. godine. Po njegovom mišljenju, "kriterijum muzealne izložbe nalazi se u suprotnost sa ostalim izložbama ... U ekspoziciji koja polazi od originala posreduju naučno-društvena saznanja o istorijskoj povezanosti i njihove zakonitosti u sistematski stvorenoj i oblikovanoj stvarnosti".

Mi dolazimo do zaključka da su svi citirani autori saglasni u jednom: da je muzealna prezentacija forma informacije. Pokušajmo, stoga, da to, u skladu našim teorijskim stavom, bliže objasnimo. Generalno se može reći da je muzealna prezentacija jedan način objavljivanja. Time što nešto objavljujem, izlažem na taj način, izolovano naglašava,. Aranžer u izlogu izlaže cipele najmodernijeg tipa. Time ih izoluje od svih ostalih mogućih tipova, i to namjerno, da na njih upozori i podigne interesovanje za kupovinu istih.

Analogno tome, i mi objavljujemo u muzealnom prikazu ili izložbi izvesne objekte, koje takođe izolujemo od ostalih mogućih kompleksa, i na taj način na njih skrećemo pažnju. Šta želimo da postignemo time? Plakati nas pozivaju da posetimo pozorište, koncert ili bioskop. Narod ih posećuje jer mu nešto pružaju. Kada bi posetiocu muzeja postavili pitanje šta mu pruža muzej, odgovor bi, po svoj prilici, bio: ako je interesantno, poučno, čovek ovde vidi nešto što do sada nije video, tamo ima lepih predmeta, i tome slično. Sve te relacije imaju nešto zajedničko: posetilac nešto prima. Između načina prezentacije i posetioca nastala je relacija, komunikacija. Po tome za nas proizilazi prvo važno saznanje, naime da je muzealna prezentacija jedna vrsta informacije. Svaka informacija ima izvestan sadržaj. Izlažem na primer, keramičku posudu. Ne dajem nikakav tekst objašnjenja. Posetilac vidi predmet ovog ili onog oblika, boje i materjalne strukture. On prima izvesne sadržajne podatke. Međutim, stvar je njegovog znanja i koncentracije njegove misli, do kog će stepena bogaćenja doći njegova spoznaja. Naravno da se tu ne radi samo o subjektu. Sadržaj primljenih informacija je proporcionalan broju obeležja koje predmet pruža. Mi stoga biramo takve predmete koji imaju obeležja na koja želimo da upozorimo, odnosno one predmete, koji poseduju moć izraza. Međutim, u muzealnoj prezentaciji nam nije dovoljna obična informacija eksponata. Ne izlažemo objekte zbog njihove pojave, nego zbog njihovih svojstava. Tako proizilazi drugo važno saznanje: da se sadržaj muzejske komunikacije ne stvara sa strane pojave objekta, nego spoznaje njegovog svojstva.

Muzeologiji je stalo da se upozna suštinu muzealija. Stečena saznanja mogla bi da komuniciraju i na uobičajen način informacija. Međutim ovaj način nije adekvatan značaju muzealnog predmeta. Muzeologija se, prema tome, ne može zadovoljiti načinom informacije koji nije vizuelan, tačnije rečeno, načinom koji bi umanjio izvorni karakter jedne muzealije.

Muzeologiji je, prema tome, stalo do vizuelne informacije, premda istovremeno i ne proizlazi da bi to moralo da znači neku vizuelnu informaciju.

Ako bih ja, na primer, umesto izvorne muzealije upotrebio fotografiju, takva izložba više ne bi nosila tipična obeležja neke muzejske komunikacije, već obeležje uobičajene izložbene komunikacije.

Dalje bitno obeležje muzejske komunikacije, prema tome, jeste da je to posebna vrsta vizuelne komunikacije, zasnovane na temelju izvornih vrela informacija.

Jezik je relativno najsavršeniji način informacija. Matematika je još savršenija. Oba su prošla dugi razvoj i sazdana su na zakonitosti ljudskog mišljenja. Vizuelna informacija, pak, ima dužu istorijsku prednost od informacije koja nije vizuelna. Muzeologija mora sama da pokuša da, u okvuru teorije muzejske komunikacije, spozna karakter i zakonitost na originalnim elementima zasnovane vizuelne informacije. To je, međutim, komplikovano jer u muzealnoj prezentaciji moramo naći način na koji bi, posredstvom konkretnog, mogli da izrazimo apstraktno, tj. na koji bi pojavom bila ukazana sama suština. A to je dalji važan momenat karaktera muzealne prezentacije. Informacija mora biti oblikovana na neki način, kako bi mogla da postoji pored subjekta. To vredi i za slučaj muzealne prezentacije, tim pre što se ona služi objektom kao elementom. Forme saznanja i održavanja muzealne prezentacije označavamo kao ekspoziciju ili izložbu. Na taj način proizilazi da muzealna prezentacija bude realizovana na specifičan način.

Konačno, ovde imamo još jedan važan momenat. Naučno saznanje se obavljuje u formi publikacije. Realizacija pisanih informacija se objavljuje u formi publikacije. Realizacija pisanih informacija ima svoje formalne i sadržajne zakonitosti. Ali to ne može da se opštim tokom naučnog rada označi i kao stvaralačko delo.

Oblici muzealnih informacija ne mogu biti rezultat neke slučajnosti ili trenutne ideje. I ovde vladaju izvesne zakonitosti, koje su u vezi sa opštim značajem ovih komunikacija. Ukratko rečeno: s jedne strane se ovde koriste saznanja muzeologije, kao i angažovanih naučnih disciplina, a s druge, faktori koji su adekvatni zakonitosti prostora, oblika i boja. I muzealna ekspozicija ili izložba jeste stvaralačko delo. To je, najvećim delom, stvaranje jednog tima jer to pojedinac teško ili nikako ne bi rešio.

Dakle: muzealna prezentacija jeste delovanje, koje ima svoj cilj i svoje stvaralaštvo. Skrenimo, međutim, svoju pažnju i na tipologiju muzealne prezentacije. Nadovezujući se na praksu danas u muzeološkoj literaturi srećemo termin za muzejske izložbe, koje su: a) stalne, b) povremene i c) pokretne. Za ove se većim delom upotrebljavaju i oznake kako bi se obeležilo spoljnje obeležje, kao, na primer, stalne izložbe, l'exposition permanente, l'exposition temporaine. Sa stanovišta teorije muzejske komunikacije, smtram da bismo muzealni način prezentacije morali da obuhvatimo u najužoj vezi sa ukupnim procesom saznanja muzeologije. Spoznali smo da se prvi doprinos muzeologije nalazi, pre svega, u cilju stvaranja tezaurusa, odnosno zbirnih fondova i njihovog naučnog tumačenja.

Podloga ove komunikacije, prema tome, mora da bude naučno saznanje. Iz tog razloga tezaurus i njegov sistem ne možemo da poistovećujemo sa sadržajem i sistemom naučne baze muzejske dokumentacije. Tu nailazimo na dva cilja komunikacije: to su, s jedne strane, u zbirnom fondu koncentrisane muzealije, s druge strane, apstraktne spoznaje. Međutim, oba ova smera moraju da dođu do izražaja baš u muzejskoj komunikaciji. U tome se sastoji njihova specifičnost. Kao temeljni cilj muzejeske komunikacije vidimo prezentaciju koja je vezana za zbirni fond, i izražava ne samo njegov ukupni sadržaj, već i stanje naučnog tumačenja.

Ova temeljna komunikaciona forma trebalio bi da ima svoj sopstveni termin. Mi upotrebljavamo termin ekspozicija (eksponat). Znam da je ovaj termin jezički ograničen.

Muzejski eksponat je, sa tog gledišta, najizvorniji način prezantacije, i u njemu bi trebalo da i specijalnosti vizuelne muzejske komunikacije dođu do izražaja u najvećoj mogućoj meri.

Što su glavna obeležja muzealne ekspozicije? Kratko rečeno:

a) Ona komunicira srž tezaurusa. Time se sadržajno poistovećuje sa temeljnim stavom muzejske dokumentacije.

b) Ona ne predsavlja samu izložbu zbirnog fonda, već pruža i tumačenje prikazane stvarnosti. Kvalitativna ekspoziciju se, stoga, ne može temeljiti na površnom ili delimičnom znanju. Originalnost ili neoriginalnost ove informacije jeste proporcionalna nivou naučen prerade dokumentovanih činjenica.

c) To je poseban način vizuelne informacije, koja se temelji na autentičnim temeljnicama upoznate stvarnosti. Ova posebna komunikacija proizlazi iz specifičnih obeležja muzealija, koje, posle odgovarajućeg izbora, postaju eksponati, prezentirana muzealija.

d) Vremenski, je to dugotrajna forma. Samo u toj formi globalno gledanje na dotičnu stvarnost dolazi do svesti društva, i tako i do smisla i zadatka muzejske institucije.

e) Gore napomenuta obeležja uslovljavaju muzeografsku stranu muzejske ekspozicije.

Napomenuo sam da je tezaurus otvoreni sistem. Posao tezauracije je u stalnoj relaciji sa radom na terenu. Ovaj proces donosi čitav niz delimičnih saznanja i delimičnih kompleksa kod kojih se nazire muzealni značaj. To, naravno, dovodi do potrebe da se prezentuju i ova delimična saznanja i delimični kompleksi. Smatram prikladnim da se ove forme prezentacije označe terminom muzejske izložbe. Pridev "muzejske" ovde je vrlo važan, jer izražava razlikovanje od uobičajenih načina izlaganja.

Koja su obeležja muzejske izložbe? Opet kratko rečeno:

a) ona prezentira delimična saznanja koja proizlaze iz naučno-selektivne i naučno-tesaurirajuće aktivnosti, čime je omogućena veća dinamičnost i mnogobrojnost tematskog izbora.

b) ona je takođe informacija. Nivo ove informacije ima, međutim, srazmerno veliki prostor gibanja. To zavisi od nivoa naučnog korišćenja povremeno dokumentovane stvarnosti.

c) To je vizuelna informacija, koja se, opet, temelji na zadatku muzealija kao eksponata.

d) Ona je vremenski i prostorno ograničena. To potpuno odgovara pomenutoj sadržanoj strani. U nekim slučajevima može da se pretvori u putujuću formu. Važan je i odnos između ekspozicije i muzejske izložbe. Dok u izvesnom smislu ekspozicije imaju statički karakter, muzejska izložba ima, nasuprot, dinamičku komponentu. Muzejske izložbe bi, u stvari, trebalo da predstavljaju neku vrstu satelita, koji prate postojanje ekspozicije.

Svaki tezaurus je, zapravo, samo delomični sistem. On je element u celom bogatstvu stvarnosti. U interesu kompleksnog stava, kao i u interesu tumačenja, za mesto i funkciju saznanja tezauracije u sistemu ljudskog znanja, jeste da se prezentativni temeljni problemi, koji su direktno povezani sa srži muzeološke delatnosti, na neki način obogaćuju i upotpunjuju. To je i u skladu sa institucionalnom funkcijom muzeja kao kulturnog centra. To proizilazi iz zahteva da se uvede treća forma muzealne prezentacije, koju bih opštim terminom nazvao izložba.

Koja su obeležja ove izložbe?

To se može ukratko navesti:

a) Tematski ona nadopunjuje ekspoziciju. Pod tim razumevamo proširenje i temtske ekspozicije.

b) I ovde se radi o obaveštenjima. Ovde se metod pokazivanja na svaki način izravnava sa metodom informacije.

c) Informacija je vizuelna, međutim, ne služi se muzealijama direktno, nego u većini slučajeva dokumentima nižeg reda, odnosno predmetima izričito nemuzealnog karaktera.

d) Vremenski i prostorno je ograničena.

e) Muzeografska strana ovde nije sasvim specifična.

To bi bile temeljne forme muzejske prezentacije koje su adekvatne komunikacionim funkcijama muzealija.

KOMUNIKACIJA EDICIJE

Sa stanovišta opštih zahteva koji se postavljaju muzejskoj komunikaciji ne možemo se, međutim, zadovoljiti samo formama prezentacije, premda smo ih upoznali, kao specifične i adekvatne karakteru muzealija.

Upravo u vezi sa informativnom stranom objekta muzalnog sabiranja, veoma je važno da se i stečene informacije prenose, tako da sadržaj informacije zbirnog fonda dospe u informativnu struju savremenog društva. Ovoj svrsi muzealne ekspozicije ili izložbe ne mogu da posluže direktno, jer je njihov prenos informacije određen isključivo za posetioca. Ne može se uzeti da bi njihovim posredstvom nastala mogućnost da se informacije prenesu u profesionalne informativne centre. Posetilac je ovde takav odlučujući faktor da bi prenos informacije bio jednak nuli. Nužno je, stoga, da se muzejska komunikacija realizuje još i na drugi način.

Najuobičajeniji način, naravno, jeste forma publikacija. Ovde, u prvom redu, dolazi u obzir naučna eksplikacija zbirnih fondova. Ovo je uobičajeni način naučne prakse. Sa stanovišta muzeologije, ne radi se samo o naučnikovom radu. Mi imamo interes za predaju, po mogućnosti što kompletnijih, informacija. A to ne postižemo na uobičajeni način naučne publikacije.

Ovde postaje aktuelna forma edicije zbirnog fonda. Na neka teorijska i metodoška saznanja, ukazala je istorijska nauka o izvorima i njihova kritička izdanja, koje neki autori danas označavaju terminom arheografije. To se, međutim, poimenice tiče izvora pisanog karaktera. Na području edicije muzealnih izvora stvarno smo još i danas u počecima.

Ipak, ovde smatram potrebnim da makar u nekoliko tačaka ukažem na dva momenta, koji su važni sa stanovišta našeg teorijskog stava.

a) J. Neustupny izdavanje izvora priznaje muzejima kao vrlo važno. Međutim, konstatuje: "za stvarnu publikaciju izvora, opis i prezentacija stručnjaka sasvim su dovoljni". Smatram da u tome postoji izvesna zabuna. Edicija o izvorima ne može da bude površna. Ako bi trebalo da ima naučni karakter, a pre sve naučno-komunikacioni domet, onda mora da doprinese i određenom iskorišćavanju objavljenih zbirnih fondova.

b) Zbirni fond nije kompleks izvora, nego jedan sistem. Zato se u ediciji ne može nastupati sa stanovišta izvornih kompleksa, već sa stanovišta stvaranja njihovog sistema. To međutim uslovljava sistematski rad tezauracije u naučnom pravcu. Tek tada edicija postaje stvarna komunikacija u radu sa zbirkama. A sa tog stanovišta smatram ediciju zbirnog fonda glavnom formom naučne muzeološke publikacije.

Premda forma edicije ima veoma važan zadatak pri naučnoj komunikaciji sadržaja zbirnih fondova, mišjenja sam da bi se u obzir morale uzeti još efektivnije metode. Ovde mislim na komunikaciju sadržaja informacije zbirnih fondova putem najmodernije tehnike mehanizacije i automatizacije. U tom pravcu se već uspešno odvija istraživanje u nizu muzeja. Posledni nas je o tome obavestio E. Ellin, na generalnoj konferenciji u Kölnu 1968. Korišćenje ove nove tehnike znači ozbiljni preokret u radu muzeja. Mišljenja sam da je primenu novih postupaka potrebno proučavati u praksi sa stanovišta muzeologije, jer se samo na taj način mogu pronaći najoptimalnije mogućnosti korišćenja. To je i neosporan put prema cilju, kako bi sadržaj informacije fondova zbirki naših muzeja zaista postao sastavni deo široke struje naučnih informacija.

OPŠTE KOMUNIKACIJE

Ako gorepomenute komunikacije dokazano sadrže neka specifična obeležja, onda se konačno ne može predvideti da za stvarnu komunikaciju sadržaja fonda zbirke uobičajene forme informacije mogu da imaju veliki značaj. Ovde mislim na korišćenje predavanja, filmova, televizijskih prenosa i ostalo. I sa stanovišta muzeološkog, kao i muzeografskog, ovde se ne smeju mimoići forme. One, istina, nisu nikako specifične i stoga ne nose obeležja koja se tipična za muzeje. Zbog toga se ovde ograđujem samo na ovu konstataciju u interesu potpunosti mojih interpretacija.

Ovde sam, u grubim crtama, obuhvatio glavne delove teorije muzejske komunikacije. Time nisam ni izdaleka iscrpio celokupan sadržaj. Priroda ovog predavanja mi ne dozvoljava da se bavim intenzivnijim studijama, kao što je pitanje karaktera kanala komunikacije u muzejskoj prezentaciji, korišćenje funkcionalnosti vizuelnog govora sa stanovišta davaoca i primaoca, zatim pretpostavka daljeg razvitka forme prezentacije, metodike kompozicije muzealnih ekspozicija i izložbi, a posebno "logike" i "gramatike" vizuelne informacije.

Kako sam već u uvodu naveo, bilo mi je stalo samo da dam temeljnu orijentaciju.

ZAKLJUČCI

Ovde sam pokušao da dam globalni sistem opšte muzeologije. Time sam nastojao da dokažem:

1) da muzeologija može da se sistematizuje, sa stanovišta saznanja definisanog predmeta;

2) da muzeologija može da se sistematizuje na temelju specifičnog procesa saznanja;

3) da muzeologija može da se izgradi kao samostalan i specifičan sistem.

I, prema svemu tome, da muzeologija ima pravo na sopstveno postojanje, da ona ispunjava dotle neispunjeno područje saznanja, i da dopirnos njenog saznanja jeste objektivno obogaćenje nauke i time i veliki doprinos društvu.

Svestan sam, međutim, u potpunosti da je to samo pokušaj. Ovde još uvek postoje mnogobrojne nepotpunosti. Međutim, kao što generalno znamo: put saznanja je komplikovan i trnovit. Njega nam niko neće probijati. I zato bi me veselilo kada bi moj pokušaj postao predmet vaše kritike, jer možemo da napredujemo samo ako nadvladamo svoje zabune. A mi želimo da napredujemo. To je zahtev našeg muzeološkog rada, ali i zahtev koji proizlazi iz sveopšte situacije našeg muzejskog rada.