Tekstovi

SLIKA U SLICI

Razgovor o lepoti umetničkih dela kroz razumevanje putem iskustva

O+5=lepota

      Tekst koji sledi,  svoje uporište nalazi u filozofskoj hermeneutici, estetici, teološkim spisima, moralnim dijalozima, kritici ... Ključne reči – realnost, lepota, razumevanje, govor, slika, poruka... Korišćenjem raznih alatki, pretežno mozga a ponajviše duha, prikazaćemo kako sud o lepoti utiče na naše razumevanje umetničkih slika, kako se to razumevanje pretače u govor o njima i kako zbog toga  nastaju dva nivoa razumevanja-nerazumevanja.  

Slika, kao zasebna realnost postoji nezavisno od našeg prisustva, od našeg suda, nezavisno od našeg razgovora o njoj. Ona je realan objekat koji u sebi već sadrži sve ono što ga i određuje. Zbog toga  je ona prvi nivo objektivnosti. Drugi nivo je naručilac (koji može biti a ne mora- i  kreator,  ali u svakom slučaju ukoliko postoji,  on ima udela ili je pak predsedavajući  u drugoj realnosti) ili  umetnik koji ju je načinio (iako njen tehnički tvorac, umetnik ne mora nužno biti i idejni tvorac, jer nekad je ideja presudna u lepoti slike bez obzira na virtuoznu izvedbu). Znači ako je  naručilac drugi nivo objektivnosti tj. realnosti onda je umetnik treći nivo. U tom slučaju bi četvrti  nivo objektivnosti u životu jedne slike bio -  kritičar. Slika je njegovo čedo, bilo da je voli ili ne, on je predstavlja  svetu (tj. petoj  realnosti, a  ukoliko naručilac ne postoji onda je ova realnost označena kao četvrta) u određenom svetlu; od njega zavisi da li će njen život biti ispunjen hvalospevima i obožavanjem ili porugama i odbacivanjem. On je  važna karika  lanca koji pokreće razumevanje/nerazumevanje. Peti nivo objektivnosti je publika (kolona geštaltista).     

Različitost među ljudima uslovljava i različite sposobnosti za pažnju, percepciju,  različitu snagu duha, veće ili manje obrazovanje. Tako će publika sastavljena od akademika smatrati zaplet određene grčke tragedije prekrasnim dok će prost narod misliti da je zamršen i nerazumljiv. Interesi, strasti, predrasude, navike, veroispovest su dodatni izvori razlika u sudovima. Ovaj peti nivo, nije najvažniji ali je svakako bitan jer tek učešće/postojanje posmatrača/konzumenta omogućava stvaranje smisla za bilo kakav dijalog o lepoti i ostalim vrednostima umetničkih artefakta. 

   

Svi nivoi* imaju većeg ili manjeg udela u kreiranju pojma lepote određene umetničke slike. Usko su povezani i upućeni jedni na druge. Kao što se vidi na grafičkim prikazima A i B, realnost slike ostaje netaknuta i večno istovetna bez obzira na svet oko nje. Ono što je moguće promenljivo to je njeno mesto, tj. pozicija u društvenoj realnosti. 

Nije prikazan nulti nivo tj. nivo - DOGAĐAJ, koji je nužan preduslov za nastajanje neke slike. Događaj treba  shvatiti u najširem smislu te reči – kao nešto što se odigralo u prošlosti, dalekoj, bliskoj ili događaj koji ukazuje na sam čin slikanja (slikarska postavka, inspiracija nastala u umu posredstvom neke fantazije ili iščekivanja). Nekad je to model mogućeg a ne realnog konteksta. I sama pojava smisla u okviru slikovne predmetnosti može se razumeti kao događaj.* Niče je tvrdio da treba uhvatiti delovanje, pre bilo kakve interpretacije, jer postoji opasnost da skliznemo u semantiku, a ona skriva upravo tu snagu koju pokušavamo da uhvatimo. Ovaj nulti nivo često odigra vodeću ulogu i uvek se nalazi na vrhu piramide iako ne mora biti da uvek utiče na formiranje estetskog suda. On u okviru sebe sadrži podnivo koga čini GEST. On upućuje na fizičke pokrete koji prethode svakoj otelotvorenoj kreaciji, kojima pak prethodi MISAO. Međutim, Anaksagora je rekao “Čovek misli jer ima ruku“, što ukazuje na to da čovek nikada ne proizvodi čiste misli i da su one ishod  pokreta. Ali ko bi se našao danas da utvrdi da li je starija kokoška ili jaje?

Treba pomenuti još jedan mogući nivo, nazvaćemo ga X. To je nivo DOŽIVLJAJA. Ne možemo pobrojati sve ono što on jeste ali možemo reći šta on nije – nije objektivan. Nikada. I nije neposredan već posredan. Mislimo ovde na doživljaje posredstvom artefakta – pokret, brzina, poremećena ravnoteža... koji se ne doživljavaju iz prve ruke već preko platna, kamena, stranice iz knjige, bioskopskog platna...

Jedan događaj - objašnjenje

Slika se ne može objasniti drugačije nego govorom, specifičnim jezičkim događanjem. Na tom mestu oživljavaju granice ličnog iskustva putem razumevanja, jer se u sva naša suđenja i prosuđivanja meša laki osvrt na ono što jesmo, jedno neosetno vraćanje nama samima, pri čemu do izražaja dolazi konkretna životna situacija iz koje egzistencijalno izvire svaki pojam. Tok razumevanja pritom se ispostavlja kao jezični proces koji sadržajno obuhvata fenomene sporazumevanja, razumevanja i krivog razumevanja i samim time širi granice samog razumevanja što dovodi do toga da razumevanje koje u sebi nosi ono tumačeno iz jezika ne smemo shvatati metodski već primarno ontologijski. Hermeneutički zahtev time je i definisan: sebedobijanje čoveka kroz jezik kao njegov vlastiti bitak. Navedeno naročito dolazi do izražaja u Gadamerovom članku »Od riječi k pojmu« gde on opšti pojam postavlja kao zabludelu instrumentalističku apstrakciju, ukoliko se posmatra izdvojeno od horizonta razgovora iz kojega svaka reč crpi svoj smisao.

Jezik koji je oblik našeg razumnog postojanja govori i biva saslušan u okviru jedne duhovne sfere predrasudnosti koja determiniše izgovorljivo postavljajući mu granice ili, rečeno hegelovski - jezik se iscrpljuje. Sve ima veze sa čovekom, čovek ima veze sa svim. Hermeneutika se ne odnosi samo na tumačenje tekstova, već, pošto je čitava stvarnost posredovana jezikom, za koga je ceo svet jedan referencijalni totalitet, za koga je sve znak, ona tumači čitavu stvarnost. Razumljivost izgovorenog ne ostaje na pragu jednog kulturnog područja, ali je udaljavanjem od tog praga sve teže odrediti ono što u predrasudnom smislu konstituiše određeni izraz. Ovde nije reč o priprostoj jezičkoj barijeri. Nerazumijevanje je činjenica komunikacije između različitih kultura više nego problem „debelih ušiju“.

Vrlo je važno umetnička dela ne prosuđivati po često proizvoljnim kriterijumima kako ona ne bi izgubila svoju istinosnu funkciju, a samim time svoj životni značaj. Znači da je za prosuđivanje umetničkih dela nužno zadovoljiti minumim dva kriterijuma – onaj koji se odnosi na istinu -istina ne može biti smeštena niti u sudu niti u naučnoj racionalnosti, već najpre u govoru koji situacijski nastaje pre svake samozadane »objektivnosti«; i onaj koji se odnosi na estetiku. Estetika sama po sebi nije presudan kriterijum za tumačenje jer je podložna promenama u skladu sa određenim stremljenjima epohe. Zbog toga Gadamer insistira na tome da se  »estetika mora vratiti u hermeneutiku«.     

Lepo je jer je lepo ...

Uobičajeno je da ljudi mnogo govore o onome što ne poznaju dobro. Najčešći pojam koji je vrlo popularan  za komentarisanje je pojam lepoga.  Da li je ispravno tvrditi, kako su pisali lajbnicovski filozofi, da je jedna stvar lepa zato što je lepa?  Po Svetom Avgustinu, obeležje koje odlikuje lepotu je onaj tačan međusobni odnos delova jedne celine koji od te celine čini Jedno. Crousaz je otišao dalje  utvrdivši osobine lepoga –raznolikost, jedinstvo, pravilnost, red i  srazmeru.* Hutcheson* pod lepim razume ono što je tako stvoreno da se oseća unutrašnjim čulom lepoga. Služio se svim raspoloživim  sredstvima da dokaže stvarnost i nužnost tog šestog čula. Njegovo unutrašnje čulo lepoga je sposobnost kojom razlikujemo lepe stvari, kao što je čulo vida sposobnost kojom dobijamo pojam o bojama i oblicima. Wolff * pak tvrdi da se lepota sastoji u savršenstvu, tako da je silom tog savršenstva stvar koja je njom odevena sposobna da u nama proizvede zadovoljstvo. Međutim, interesantnost proizlazi iz nesavršenstva. To je i razlog zbog koga se zahtevalo da npr.  junak jedne epske ili herojske poeme ne bude bez mane. Ono što je Aristotel nazvao moralnim karakterom nije karakter vrlog čoveka več karakter gde se radnje, osećanja i govor slažu. Jer savršenstvo je osobina koja može da odgovara svim predmetima ali lepota pripada samo malom broju .

         

Dalje su nam poznate mnoge kategorije i podele lepoga – bitno lepo, prirodno lepo, veštačko lepo, lepo sistema, vidljivo lepo, lepo ljudske tvorevine, lepo u muzici.... i razna druga cepkanja. Svi se rađamo sa sposobnošću da osećamo i da mislimo a prvi korak naše sposobnosti razmišljanja je da ispitujemo svoje percepcije, da ih spajamo, upoređujemo, kombinujemo, da uočavamo između njih odnose prikladnosti i neprikladnosti. Ne možemo svesti svu lepotu na jedinstvo, niti na raznolikost niti na dopadljivost.. Lepota je prosto kategorija duha koja se može meriti samo dušom koja ujedinjuje predstave i pojmove koje je primila i uočila na samo sebi svojstven način. Pojam lepog dovodi nas u dodir ne samo s pojmom dobrog nego i s pojmom istinitog, a time i sa metafizičkim postavljanjem pitanja uopšte. Na jednom umetničkom delu se iskušava istina, koju drugim putem ne možemo dosegnuti, značaj koji se održava usprkos svakom umovanju.

Pitanja za čitaoce - Kada bi umetničkim slikama dali fizionomiju, kako bi one izgledale?A kada bismo im dali i glas? 

Alisa u zemlji čuda

«Molim vas, da li biste mi rekli –»započne Alisa,  gledajući Crvenu Kraljicu.

«Govori samo kada ti se neko obrati!»oštro je preseče Kraljica.

«Ali kada bi se svi pridržavali toga pravila,»rečeAlisa, uvek spremna za po koji zaključak, «i kada biste govorili samo kada vam se neko obrati, i kada bi druga osoba čekala na vas da započnete, niko ne bi nikada ništa rekao, zato je to-...«

Šta Alisa pokušava da dokaže Kraljici?

-        Dozvoljeno je govoriti samo kada ti se neko obrati.

-        Pokekad je dozvoljeno govoriti.

-        Ne bi se smelo govoriti nikada.

-        Postojanje bića sposobnog da govori je besmisleno ako mu se ta sposobnost uskrati.

     Mogući zaključak - Alisa nije svesna razlika u pravilima ponašanja koja vrede za pripadnike različitih društvenih slojeva!? Alisa nije dobro razumela Kraljicu koja je htela da joj da pouku iz lepog ponašanja? Kraljica je bila loše raspoložena pa nije ni razmišljala o tome šta će reći?

      

Svaka izgovorena ili napisana reč ima svoje značenje/značenja. Njeno značenje se uglavnom može ispravno shvatiti u širem kontekstu razumevanja tj. po odnosu ostalih reči koje se nalaze oko nje. Hermeneutički krug se kreće od dela prema celini i od celine prema delu. Sem pukog značenja ulogu u razumevanju ima i smisao. Značenje je rezultat tumačenja i ono mora biti istinito. To traženje istine, naravno,ostvaruje se dijalogom. Otvarajući se prema drugome, dokazujemo da nismo pali u ograničenost, kaže Gadamer. Saslušajmo pažljivo onoga koji stoji pred nama. Ali i u dijalogu se može zapasti u nasporazume ili u razgovoru skrenuti i govoriti "u vetar" da te sugovornik nije ni čuo, a kamoli razumeo. Kada je u pitanju dijalog  može pomoći i Helderlinova teza o pomirenju usred zavade, ili Hegelova teza o " borbi za priznanje". U svakom slučaju možemo drugog tolerisati, bez da mu oduzmemo pravo na osobenost i različitost. Tek kada se ustanovi zašto neko želi po svaku cenu istrajati u nečemu, i zašto mi sami uprno ostajemo pri našoj tvrdnji, može doći do sporazuma. Tek kada drugačijeg/drugačije ne zloupotrebljavamo kao narcisoidnu projekciju nego ga poštujemo kao neshvatljivo drugačijeg/drugačije, može doći do razumevanja.    

 Pojmovi nastaju na osnovi svima zajedničke logike; društvena konvencija istim pojmovima kod različitih subjekata pridružuje isti označitelj a komunikacija koristi označitelje. Ne postoji ne-jezično carstvo značenja.

Martin Heidegger je istakao da živimo u "svetu značenja". Svaka reč, svaki pokret ima neko značenje. Prava je veština pogoditi pravo tj. značenje koje ono ima za subjekta koji ga iznosi drugome. U ovome ključnu ulogu igra iskustvo. Razumijevanje nosi egzistencijalni rizik: ono može biti autentično ali i neautentično. Autentično razumijevanje polazi od sebe; neautentično od drugih i drugoga. Neautentično razumijevanje pokorava se načelu tako je jer tako se kaže. 

     

Razumevanje je moguće samo ako onaj koji razumeva u igru unosi svoje vlastite pretpostavke. Produktivan doprinos tumača neizbežno pripada smislu samog razumevanja.· Pred-razumevanje omogućuje razumevanje. Međutim, apsolutne spoznaje (saznanja) u Hegelovu smislu, a time i u smislu metafizičke tradicije, nema, ono ne postoji, jer ljudi nisu i ne mogu biti bogovi. Metafizika za koju se mislilo da sadrži istinu, koja je nepromenjiva u svakoj pojedinosti, nje nema; nju niko ne poseduje...

U vremenu didaktizma u dečjim knjigama, Alisa je  bila prvi lik deteta u dečijoj književnosti koji je prozreo didaktičku pretencioznost i licemerje sveta odraslih.

+ + + = -

“Kad Sezan nagne jednu liniju,

čitava organizacija sveta pada sa njom.

On je opasan čovek, revolucionar... „

Žan Bazen

       Naslov - Slika  u slici – upućuje na to da su objašnjenja, tumačenja, vrednovanja i ostale radnje koje izražavamo putem govora ili misli,  svaki  šapat  o slici,  zapravo nova kreacija ili DOKREACIJA onoga što već postoji kao zaseban entitet. Koristeći jezik, govor  i/ili pismo, mi oblikujemo, hteli to ili ne, novu stvarnost, dodajemo onoj koja već postoji. Često je naše – dodavanje- zapravo oduzimanje. Svaka intervencija, naknadna, fizička, govorna ili  umna, nezaustavljivo remeti IZVORNI kontekst. Jer realnost bivstvovanja jedne slike nije u verbalnoj ili misaonoj  kategoriji, ona jednostavno POSTOJI kao svet za sebe. Ona nije prosto medijum već entitet koji ima svoj put. Ono što ona nudi je DOŽIVLJAJ jer je ona sama po sebi specifičan izazivač ponašanja.

»Hermeneutičku filozofiju ne treba razumeti kao apsolutnu poziciju, nego kao put iskustva. Ona istrajava u tome da ne postoji nikakav viši princip nego što je držati sebe otvorenim za razgovor. To, pak, uvek znači unapred priznati moguće pravo, štaviše nadmoć sagovornika. Je li to premalo?” (Gadamer) Pored silnog ovog govorkanja treba ostaviti vremena i za duboko razmišljanje u tišini. Psssst.

---

* Interesantan diskurs

Ukoliko umesto nivoa koji je označen kao reč - SLIKA napišemo reč - MUZEJ možemo pratiti istu šemu kretanja donošenja važnijih sudova o značaju i lepoti jednog dela. Jer je muzej zapravo poslednja realnost prošlosti umetničkog dela ili prva i jedina realnost njegove sadašnjosti. On spontano preobražava u sliku sve što u njega uđe.

Takođe, nazive nivoa gornjih dijagrama je moguće predstaviti i u nešto apstraktnijoj formi gde je npr. naručioc=misao, ideja; umetnik=gest,pokret; kritičar=opažanje; publika=razgovor.

* Wolfgang Izer – moderan teoretičar estetskog efekta.

* Crousaz, Traktat o lepome, Amsterdam, 1715.

* Francis Hutcheson (1694-1747),  profesor moralne filozofije na univerzitetu u Glazgovu

* Wolff, nemački filozof (1679- 1754)

· Hans Georg Gadamer (1900-2002), Glavno delo: Istina i metoda, 1960.