Baštinstvo

Dr Dragan Bulatović,

Seminar za muzeologiju i zaštitu kulturnih dobara,

Filozofski fakultet, Beograd

BAŠTINSTVO

ili o nezaboravljanju

«U samom pojmu spomenik ugrađen je pojam trajanja, opominjanja, htenja, govora koji neće da zanemi». (Ivo Babić)

1 Uobičajeno shvatanje spomenika kulture zapravo je jedna od metafora trajnosti, metafora putovanja u prošlost radi trasiranja puta u budućnost.

U tom zadavanju egzistencijalne perspektive presuđuje vlasnička nadmenost. Naime, starudija koja se trezorira redovno nosi tumačenje sopstveničke važnosti – bez našeg svojatanja tone u beslovesnost, sa našom brigom progovara o našoj veličini.

No, motiv reprezentovanja ne počiva na golom posedništvu. Posedništvo kao snažan pokretač metaforičkog procesa može se i jaloviti ako ne počiva na svojstvima autonomne svedočanstvenosti, ako se izvrgava u epigone ili ako se zanese u fetiš produkciju.

„Sećaš li se – pita me moja žena – onih starih kristalnih čaša, koje je moja svekrva, Bog da joj dušu prosti, nasledila ne znam više od koga, od svoje babe ili prababe? ’Vodi računa – govorila mi je svaki pu tkad sam ih koristila – ja sam ih sačuvala cele, onakve kakve sam ih dobila i kad umrem želim da budu vaše’. Tresle su mi se ruke svaki put kad sam ih prala ... – Bile su teške! Prošlo mi je kroz glavu, pomislio sam da to zapravo nisu bile čaše, već sva tegobna krhkost prošlosti.“ (Vintila Mihailesku: 2002)

Ova memorijska crtica ističe tegobnost na relaciji dve neumitnosti: nasleđivanja i zaboravljanja.

Savremeni konsenzus oko pojma baština, zbog savremenih svetskih pošasti, iznuđeno verifikovan zakasnelim i nepotentnim konvencijama (1954, 1972, 1994. godine), potvrda je, teško izborene, prevlasti kulturnog integriteta, kao generičke modelativne strukture, nad drugim objašnjenjima civilizacijskog opstanka. Opstajanje je, dakako, uvek proces produžavanja trajanja u nekom imanju (makar života na nekom prostoru). Samo ako se ne odvajaju njegovi prirodni, kulturni, ekološki, dakako ni genetički slojevi, možemo da računamo na ispoštovan patrimonium, instituciju na kojoj se i dalje postavljaju svi mirovi. Patrimonium (lat), starina (sr), dediščina (sl), heritage (en) se ne može nadomestiti, jednako kako to nije moguće genetičkim, ni ideološkim, ni ekonomskim modelima nastavljanja. U, nažalost, ne retkim, trenucima u istoriji kada su uništavane kulture, samo su se kao ini baštinici (po pravilu agresori) mogli javiti ovi ili oni čuvari, gotovo nikako nastavljači. Jedni, po modelu posedništva (ekonomskog), po pravilu, zatiru prirodu, dakle i ljude, time i kulturu. Drugi, po modelu ideologije, falsifikatima kaleme nove vrste baštinika.

Ima li smisla razmatrati umeće baštinjenja u okviru tradicionalnih disciplina znanja. Uporedna analiza sa istorijskom disciplinom umetničkog nasleđa, svakako, će nam ukazati na zapostavljene aspekte problema.

Ako je, dakle, baštinjenje, zapravo, razumevanje svedočanstvenog procesa u koji ulaze pojedini (ili odabrani), tzv. znakoviti objekti i pojave, koji pripadaju, prevashodno, oblasti sistematskog čovekovog delovanja i stvaranja, tzv. dobara, a istorijsko-umetničko saznanje, zapravo, razumevanje dijahroničkog opstajanja estetske, istorijske i dokumentarne izuzetnosti jedne proizvodnje, bilo da je u pitanju, prevashodno, zanatsko-umetnički rad (visoko kanonizovanog socijalnog konteksta - karakterističnog za starije društvene epophe), bilo da je u pitanju složeniji sistem, prevashodno visoke profesionalne i socijalne određenosti i zahtevnosti (karakteristične za epohe Novog i Savremenog doba), onda je i jedna i druga, na nivou doktrine, aktivnost na očuvanju onog što se dobija, što nas zatiče kao nasleđe.

Nije, stoga protivno logici naučnog definisanja zaključiti da se oko pojma nasleđa mogu okupiti različiti interesi i onih naučnih disciplina koje su već primereno sistematizovane, kao i onih čija sistematizacija tek treba da se precizira iz temeljnih određenja oblasti, predmeta i cilja delatnosti.

Primarna sistematizacija istorije umetnosti kao istorijske nauke u kojoj je disciplina temeljnog određenja fenomena umetnosti (prevashodno tzv. stilskih kategorija) - teorija istorije umetnosti, zapravo pomoćna, a discipline istorijsko-stilskih perioda glavne, dozvoljava da druge tumačeće discipline u svojstvu pomoćnih (izuzetno) istorijskih nauka moćno ulaze u istu kategoriju sa (nenegovanom) opštom naukom istorije umetnosti. U takvom, kao uobičajenom statusu, nije nemoguće uočiti da se već u samom zanemarivanju fenomenološkog čitanja entiteta oko kog se formirao izvesni novus istorije umetnosti među drugim naukama, koji se zamenjuje sintagmom "istorijsko umetničko", otvara nedostatak koji proizvodi isto ono htenje ka temeljnom cilju koji je pred sebe stavila nauka istorije umetnosti, a to je razumevanje istorizovanja fenomena umetničkog (stvaranja, recepcije, dokumentovanja). Dakako, vremenovanje onog što se vazda (u različitim proizvodima veštaka) identifikuje kao umetničko, diskurs je koji počiva na razumevanju onog stalnog procesa ostavljanja tragova u idealno zamišljanom opštem korpusu, svog ili makrokosmosa. Osećanje sebe kao dela tog tela, prirodno je kod svakog ko ostavlja trag, a osećanje korpusa kao svog izvanprirodno je - prozvod je metaprocesa, slika je koja nastaje naknadnom spoznajom svog nasleđa. Ovo naknadno samo je strukturalna, a ne i vremenska odrednica jer ovde stoji na mestu kulture - kulture razumevanja, recepcije prošlog i nasleđenog, koja nije uvek, najmanje to, ista. Razumevanje tog metaprocesa, kao novi, sasvim diskurzivni, meta nivo pripada onom procesu izgradnje naučne slike korpusa u kome se i istorija umetnosti bavi, čim drugim do baštinjenjem.

Artikulišući se i metodološki, disciplina zaštite iz procesa identifikacije svedočanstvenih svojstava ulazi u postupak individualizacije dokumentarnosti u nekom konkretnom nosiocu sistema značenjskih korelacija. Dakako, taj sistem postoji idealno, pa tu tananu mrežu koju plete naučna imaginacija, treba primereno pretvoriti, najpre u naučno proverljivu formu - određeni dokument, a potom i odgovarajuće ponuditi (prezentirati). Onako kako je lako sa etičkog aspekta prihvatiti obavezu da se nasleđeno mora ne samo očuvati kao celina dospelih vrednosti, već i posvojiti kao ovovremeno i lično blago, tako bi bilo obavezno i u, po prirodi krutom, naučnom i stručno delatnom tretmanu kulturnih dobara uvek činiti celovitu, interpretativno otvorenu, pojavno primerenu ponudu.

Kako bi, onda, valjalo disciplinarno sistematizovati zaštitu kulturnih dobara?

Teško je ne zaključiti da je sadašnji disciplinarni fundus zapravo konglomerat znanja, veština koje se primenjuju, zbirke važećih propisa, metodika posebnih veština koje se primenjuju u delatnosti zaštite, istoriografija poduhvata koji se tiču zaštite i... filozofija dobra, doktrina zaštite i opšta teorija baštinjenja.

U ovoj poslednjoj oblasti, koja jedina od sveg navedenog ima uslova da se specifikuje kao disciplinarni novus, valja uočiti makar osnovne procese kojim se u ovoj kompleksnoj naučnoj i socijalnoj praksi označavaju sigurni putevi ka navedenom cilju. Potom, svakako neodvojivo od prethodnog, u analizi tekućih diskursa u konglomeratu prakse zaštite kulturnih dobara, neophodno je izdvojiti one pojmove koji su nosioci posebnosti ovog saznanja koje otkriva odnose svedočanstvenosti i stvara stanja i uslove njihovog baštinjenja.

Analitički, dakle, većina pojmova koji promiču kroz praksu zaštite različitim putanjama naučnih interesa, dakako poželjnih i srodnih, ne može se bez velike uslovljenosti i težih kompromisa pripisati fondu temeljnih pojmova discipline zaštite. Već samo ekstenzivno imenovanje discipline, kao i sve različite sintagme kojima se ispomažemo u pojmovnom lociranju posebnosti njenog predmeta i smisla njenog postojanja, dovoljno ukazuju na važnost zahteva. Dugo prisustvo ovog stanja (zapazimo, za ovu raspravu manje važnu činjenicu) ukazuje na dve stvari. Jedno je očigledno mala zainteresovanost posebnih naučnih disciplina koje učestvuju u kompleksu zaštite da se učestvuje u definisanju posebne doktrine zaštite, a drugo je da se svaki iskren napor u tom smeru suočava sa ograničenim poljem naučnog i pojmovnog specifikuma.

Izabraćemo, za ovu priliku, kratko razmatranje o potrebi utvrđivanja jednog temeljnog pojma. Naravno, naša odlučnost može se videti i kao neumerena samo ako se smatra da zaštita nije neophodno i doktrina, te da iz osnovnog naziva: zaštita spomenika kulture proizilaze samo nevažne terminološke nejasnoće. Moglo bi se pomisliti onda da problem postoji samo na meta nivou, tj . u teoretisanju o delatnosti zaštite, te istoriografski, tj. iz razumljivih razloga razvoja discipline. Međutim, površna analiza razvoja ključnih oblasti zaštite (pravne - konvencije, zakoni, propisi, preporuke; institucionalne - ustanovljavanje, programiranje, standardizacija; naučne - opšta nomenklatura delatnosti) pokazuje da minimalan broj termina koji su u opticaju u govoru zaštite nije u potrebnoj meri pojmovno određen niti stručno definisan. Lako bi se pristalo na tvrdnju da nije sva sreća uopšte, pa ni zaštite u punoj regulaciji (zakonskoj) delatnosti, pa i na fleksibilnu nomenklaturu, za račun jednog efikasnog sistema stručne i/ili društvene zaštite, samo ako se zaboravi da je uspešnost neke prakse uvek mera ostvarivosti neke doktrine od koje se pošlo. Moglo bi se, dakle samo uslovno pristati na situaciju da je i mali stepen konvencionalizacije u jednoj delatnosti dovoljan za praksu, te da se sistematski problemi prepuštaju bez previše uslovljavanja. Dakako da i istoriografska analiza najpre ukazuje na činjenicu da nije postojao onaj potrebni kritični minimum naučnog zajedništva kojim bi se osvojila doktrina kompleksnog tretmana zaštite kulturnih dobara. No, bilo kako bilo, problem temeljnih pojmova discipline prepušten je, osim istoriografskih panorama, samo teoretisanju.

U tom smislu, pokušaćemo da terminu baština pronađemo pogodnu i nepogodnu znakovitost temeljnog objašnjenjenja delatnosti zaštite.

Postojeći termin u progresivnoj upotrebi - kulturno dobro je malo srećniji termin od spomenika kulture, ali je jednako osamljen, udaljen od predmeta discipline zaštite, koja se, dakako bavi fenomenom svedočanstva u metafizičkom, proizvodnom (značenjskom) zaštitnom, recepcijskom i upotrebnom smislu. Procese koje ona razlikuje, i pokušava da im utvrdi zakonitosti odvijanja, ne može da zastupa u dovoljno obuhvatnoj i značenjski punoj formi termin koji obeležava jedno statično stanje, stanje obavljenog, završenog procesa, stanje zaštite autoritetom i sl.

Sa druge strane, BAŠTINA je ime institucije (patrimonium), etičkog obeležja, društvene konvencije, memorijske potentnosti i životnog ritma. Izvorno rimska građanska tvorevina, baština institucionalno i danas funkcioniše kao temelj socijalnog opstanka, etički je artikulisana u konvencijama i kodeksima, memorijski je sine qua non, dok mu životni ritam, po pravilu ljudske destrukcije, ne uvažavaju nagle, osiono tehnološke i neutažive socijalno-ekonomske promene[1].

Moguće ga je razviti ka osnovnim procesima koji se odigravaju delatnošću prepoznavanja svedočanstvenosti, izdvajanja njenih nosilaca, proizvođenja dokumenata i korišćenja svedočanstvenih svojstava i značenja.

Ako je oblast delatnosti kulturno nasleđe, čitav proces, koji ide od polja široke neodređenosti prirodne i društvene sredine do potpuno artificijelne stvarnosti u kojoj se odvija recepcija svedočanstvenih svojstava predmeta, bio bi baštinjenje.

U sitstematizaciji doktrine zaštite pored svedočanstvenosti - kao primarnog svojstva, kulturnih dobara - kao imena za njihove nosioce, kulturnog nasleđa - kao oznake oblasti zbivanja, baština bi mogao da bude termin koji bi pojmovno obuhvatao mentalni i fizički sklop svedočanstvenosti dobara u modusu nasleđa (patrimonium) kao imanja i obaveze memorijskog i životno delatnog tretmana kao očuvanja i produženja života. Proces koji, analitički posmatrano, sistematski podržava htenje svedočenja (ostavljanja tragova) i ostvaruje dokumenta razabrate poruke i preuzete obaveze očuvanja spoznatog i posvojenog, terminološki dosledno mogao bi biti: baštinjenje.

Pojmovno poistovećenje patrimoniuma sa srpskom reči stárina dosada nije teorijski obrazloženo niti je disciplinarno standardizovano. U vezi sa razvojem upotrebe reči spomenik, već je već S. Tomić (1983:31-33) izneo značajna zapažanja. Stárina se odnosi, etimološki i semantički (praktičnom i kolokvijalnom upotrebom), na "spomenike drevnosti" (Naredba...1844), dakle, na sintagmu: svedočanstva starosti. Sa druge, ne samo istoriografske strane, starost je samo jedno od mogućih svojstava, pored dokumentarnosti, materijalnosti i drugih odlika, koji se nalazi u osnovnom zahtevu kriteriologije kulturnih dobara. Njih bi srećnije objedinila semantika pojma stárina, to jest ono što je naša starina, što nam je ostalo od starih, što je naše nasledstvo i nasleđe, što je imanje i obaveza održanja i produženja. Adekvatno toj istoriografskoj sintagmi (spomenici drevnosti) imamo ovovremenu sintagmu spomeničko nasleđe (kao stárina). Baština, kao tehnički manje potrošen, iako sa dobrom dozom metaforičkog prizvuka, umesto nasleđe, izgleda nešto srećnije rešenje da bi, prema predloženoj sistematizaciji, mogli da izvedemo ime za proces: baštinjenje, jer isti nije moguće predložiti kao spomenikovanje.

Dakako, radi se o predlogu koji je nastao na tragu inspirativnog komentara socijalno-naučne rascepljnosti između subjekatsko- objekatskog značenja dobara, koga je načinio Andre Šastel (1986). Savremeno razlikovanje baština (kulturnih, ekoloških, genetičkih) najpre vidimo kao posledicu potrebe da se različiti socijalni interesi (u njenoj naučnoj sferi koliko i svakodnevnoj praksi) izvode iz potrebe razumevanja i osećanja pripadnosti istom, zajedničkom i jednom jedinom domicilu, planeti Zemlji, te da su samo segmenti ove celine individualizovani (do npr. genetičkog) dok je sam proces uvek u istom modusu - baštinjenja.

Doktrina zaštite je i aktuelno primenjeno, u nastojanju da otkloni preveliku determinisanost značenja starine od vremena u kome se tumači, proširila krug sebi pomoćnih disciplina na sociologiju, antropologiju, aktuelne filozofske sisteme, pravce i metodološka pospešenja. Tako je u ovu disciplinu konačno ušao pojam relativnosti kao naučno proverljiv i pouzdan indikator vremena i subjekta tumačenja. Zaštita kulturnih dobara kao disciplina o proizvođenju dokumenata za sva vremena, nije nikako i nikada smela da dozvoli priključenje neproverljivim tumačenjima značenja. Ako se ta disciplina drži temeljnog zadatka da sačuva celovitost svedočanstva i sva moguća značenja koja potencijalno postoje u jednom objektu.

II SISTEMATIZACIJA

Ime delatnosti: starinarenje

U običaju da se neke stvari izdvajaju i čuvaju, starom koliko i civilizacija, smeštena je čovekova potreba da očuva dostignuto saznanje stvarnosti i sebe u njoj.

Običaj star koliko i civilizacija je drugi naziv za kulturu. Kultura, stoga nije ništa drugo do prisustvo pamćenja. Pamćenje se temelji na svedočanstvima.

“Čovjek živi od duha, od kulture, od znakova i značenja, od obavjesti, zajedno sa živima, ali skupa s mrtvima. . . Kultura je djelo neizmjerno više onih preminulih negoli živih i onih sadašnjih što će im se pridružiti.” Ivo Babić, 1988.

Proizvođenje svedočanstva podrazumeva prepoznavanje u nekoj materiji značenjskog potencijala izvora. Izvori su medij za čitanje dometa ljudske svesti i prvi dokument učinka tog procesa.

Status svedočanstva je pozicija govorljivosti o procesima tzv. materijalne i tzv. duhovne delatnosti čoveka i odnosima koji su zadržani u nekoj materiji - ne drvetu nego drvodeljstvu, tj. u obliku načinjenom u drvetu; ne o arhitekturi nego o stanogradnji - ideji investiranoj u materiju: materija je i jezik, npr. i kao medij i kao umotvorstvo.

Očuvanje saznanja podrazumeva objedinjavanje projektovanja mogućnosti svedočenja, i upotrebu mogućih značenja svedočanstva.

Baštinska svhovitost podrazumeva: celovito očuvanje saznanja putem: prepoznavnja, čuvanja i upotrebe bića svedočanstva, tj. svedočanstvenog entiteta: predmeta i sistema odnosa zabeleženih u njemu.

Spomenik je svedok sposoban da pretraje vreme.

Heritologija je, izvesno, nauk o veštini nasleđivanja. Odnosi se sa jedne strane na procese generisanja svedočanstava, koje treba kodifikovati, te na ciljeve baštinjenja, odnosno instrumente kojim ih treba dostići. Procesi se sistematizuju po šemi zadavanja egzistencijalne perspektive (leva strana), a njihova realizacija zavisi od negovanja ars memorative (desna strana). Drugačije rečeno, prepoznavanje baštinstva ne postoji bez odnegovanog sećanja. Takođe, kao što ništa ne možemo prepoznati ako se ničeg nemamo u svom koferu sećanja, isto tako se može reći da, u sećajućoj projekciji identifikujemo sebe. Tim činom razvlačenja sopsvenog identiteta unazad učvršćujemo temelj na kome će se osloniti sva neizvesnost nastupajućeg koraka.

prepoznavanje baštinstva	kultura sećanja
Baština i identitet	baština i zaustavljanje prolaznosti
Baština i davanje sigurnosti, nade ...	baština i neizvesnost

U socijalnoj verifikaciji heritologije kao učenja o umeću pamćenja podrazumeva se da ustaljeni sistem (normativne) zaštite (pravne i tehničke) bude nadograđen predilekcijom društvene zaštite. Predefinicija sistema zaštite, uključila bi socijalizaciju nasleđa ne samo kao ideološki problem, već kao kodifikovan sistem individualizacije humanih vrednosti. Društvena zaštita se definiše kao negovanje sećanja i individualizacija pamćenja u “svedocima vremena”. Za nju su neophodne predpostavke svesti da je nasleđe društvena mera vrednosti, te da je nasleđe javno dobro. Svako društvo artikuliše ovu svest kroz definicije javnog značaja i opšte vrednosti, to jest prihvatanjem opšteg konsenzusa oko pitanja svetske baštine kao itegralnog nasleđa: prirodnog, kulturnog, ekonomskog, održivog razvoja.

Paradoksi pamćenja

Teboge, pak sa pamćenjem i posebno sa tako zvanim kolektivnim pamćenjem, indikativno je formulisao francuski filozof Pol Riker kada govori o:

“sputanom pamćenju (traži podršku da bi se manifestovalo – frojdovski sindrom podsvesnog),

“izmanipulisanom pamćenju” (ideologija, demagogija, konformizam...)

“obavezujućem pamćenju” (nešto se uvek pamti – a tu je opasnost od usputne štete – nešto se nikada ne pamti, dug prema prošlosti, kao i ini dugovi partija i sl)

što sve zajedno primorava na novu disciplinu baštinjenja, na zajedničku brigu svih baštinika o svedočanstvima. U toj brizi, baštinskim ustanovama (muzeju, arhivu, zavodu, biblioteci, parkovima i vrtovima prirode i otkrića i razvoja..) pripada onaj deo rigidne proizvodnje svedočanstava, onih svedoka sa kojih će se skidati izmaglice zaborava. Ovu neizbežnu ulogu baštinarijumi ne mogu da izvedu sami, to jest bez harmonizacije sa istorijskim (prirodnim i društvenim) disciplinama. I otkrivaoci i tezauratori troše istu veštinu, ARS MEMORATIVU (Milosavljević:2002), koja i pokreće svaki interes baštinika za svojim (i svačijim i zajedničkim) nasleđem – planeta Zemlja je bar jedan i jedini zajednički domicil svih.

Poslanstvo baštinarijuma, pa time i muzeja u savremenom smislu deo je umeća nasleđivanja.

Kulturno dobro je javno dobro jer je javnost baštine obavezujuća iz prirode nasleđivanja. Nasledno pravo je kao svako građansko pravo objavljeno. Titular se uvek imenuje – na znanje, sa pravom i obavezom očuvanja.

Kultura u informatičkom smislu i jeste spospobnost zajednice da prepozna, identifikuje i produkuje simbole na identičan način. Svhu ovih procesa vidimo u očuvanje pamćenja.

Kultura je, dalje u informatičkom smislu, sveukupnost nenasledne informacije, načina njene organizacije i čuvanja. Ovu, pak kodifikaciju sećajuće produkcije identifikujemo kao negovanje kulture.

Dokumentovanje kulturne baštine je organizovan proces standardizovanog beleženja informacija što ih u svojoj svedočanstvenosti nose predmeti i celine baštine. Standard se odnosi na broj, kvalitet i iscrpnost podataka kojim će se garantovati tačnost predstave o spomeničkim karakteristikama i njena valjanost za naredne generacije. Zbog ogromne profesionalne, društvene, istorijske odgovornosti poslenika ove delatnosti kodifikovana su i posebna načela etike dokumentovanje kulturne baštine.

Ona podrazumevaju:

1. Obavezu beleženja, sabiranja i čuvanja podataka u organizovanom sistemu (institucije i ustanove) očuvanja baštine.

2. Obavezu poštovanja pravila: istinitost podataka, nezaobilaženje činjenica, te predupređenje interesa za destrukcijom predmeta ili celina baštine.

3. Dokumentacija baštine je JAVNO DOBRO. Neetična je privatizacija dokumentacije. Aktiviranje socijalne funkcije baštine podrazumeva upotrebu dokumentacije.

4. Zbog toga etika dokumentacije zahteva da se dokumentacija o kulturnoj baštini uključi u informacijski sistem uže i šire društvene zajednice.

Dokumetacijski sistem kulturne baštine

Podrazumeva:

-Stvaranje dokumentacije na primarnom nivou (kustosi), sekundarnom nivou (dokumentacijski centri) i tercijalnom nivou (centri, kustosi-dokumentalisti /analitičari)

-Upotrebu (korisnici: neposredni i posredni)

-Trezoriranje (Pravila za arhiviranje izvorne dokumentacije, te IN-DOK trezoriranje dokumentacije prenesene na druge medije).

Principi dobrog dokumetovanja se određuju kao:

a) Poštovanje vrednosti baštine, b) Svrhovitost (primenjivost i mera) c)Preciznost i egzaktnost (kvalitet), d) Pravovremenost, e) Obuhvatnost, f) Postupnost (metodološka i teoretska), g) Selektivnost, h) Kontinuiranost, i) Čovek (proizvođač i koautor u lancu dokumetovanja)

3 Kulturno dobro kao “resurs”

Ako se ne može poreći da nasleđe osnov svake perspektive, onda se i kulturno nasleđe kao deo nerazlomljive celini patrimoniuma, mora definisati kao aktuelna potreba i kao produkt neophodan za život i, naročito za stvaranje vizije budućnosti. Kondenzovano rečeno u ekonomskom diskursu: šta je baštinski “zaštićeni prozvod”?

Za taj odgovor moramo da poštujemo njihovu metodologiju. Elem, baštinske ustanove su:

•ustanove bez svhe za zaradom koje se osnivaju da bi obavljale prepoznavanje svedočanstava o značajnim fenomenima u prirodi i društvu sa zadacima da prikupljaju izrazite nosioce dokumentarnosti radi njihove trajne zaštite, proučavanja i upotrebe, a sa ciljem produbljivanja saznanja u nauci i unapređenja obrazovanja, što bi razvilo kulturnu ponudu i obogatilo uživanja ljudi. U tom smislu ustanove za brigu i korišćenje baštine mogu biti: muzeji, arhivi, kinoteke, biblioteke, instituti za nepokretnu baštinu, etno parkovi i eko muzeji, rezervati, botanički i zoološki vrtovi, palate i/ili parkovi naučnih i tehničkih otkrića i eksploratorijumi kao njihov razvojni oblik.

Muzejska/baštinska ponuda se definiše kao nematerijalna i kao usluga

a odnosi si se prevashodno na

1) informaciju i 2b) komunikaciju

2.1 Informacija se proizvodi u muzeju, pakuje i nudi u stalnoj ili povremenoj aktivnosti

Komunikacija se ostvaruje preko servisa (javni ili ograničeni, klasični ili on-line, stalni ili povremeni ...)

Komunikacijski obrasci u kulturi, po respektivnom autoru za informatologiju kulture, Miroslavu Tuđmanu, mogu se prikazati kao:

•Poruka nastaje konkretizacijom i aktuelizacijom sadržaja dela (kulturnog dobra, dokumenta).

•Informacija je REAKCIJA korisnika na sadržaj poruke.

•Reakcija može da bude pasivna, tj. da je korisnik ne prenosi dalje, odnosno aktivna, ako postaje poruka i za drugog.

•Zbog toga svaka poruka sadrži stav, uslovljen društvom. Ono mu određuje formu, komunikacijski obrazac tj. tip kulturnog stvaralaštva. (Tuđman,M:1987)

Po tom obrascu, informatičke karakteristike muzealije su:

•Za muzealiju se može informatički reći da ima varijabilnu količinu informacija i poruka, od kojih su one materijalne stabilne, a one socijalne varijabilne, tj. zavisne od interpretacije podataka.

•Muzealija je, dakle, izrazit komunikacijski objekt koji u odnosu na socijalni (kulturni) i prostorni (istorijski i geografski) kontekst razvija informacijske procese.

•Muzealnost, kao svedočanstvena vrednost (kontekstualnom potencijalnošću) omogućava jednom predmetu da emituje neograničenu količinu informacija, a sve iz pozicije dokumenta.

•Kontekstualna emisija, pak, podrazumeva zainteresovanog primaoca. Muzeološka komunikacija u tom smislu se i bavi proizvodnjom (edukacijom) primaoca.

3.2 Muzeološka komunikacija stukturne informacije

Muzealije, po pravilu nose informacije koje imaju selektivno obeležje, tj. drže se kriterijuma istinitosti i etičke neutralnosti i nisu zavisne od konteksta. Međutim, kada naučne informacije služe za konstituisanje kulturne poruke, a to se uvek dešava u muzejskoj komunikaciji, tada moraju da dobiju karakter strukturne informacije, jer nadilaze vlastitu istinitost i etičku neutralnost i ulaze u situaciju u kojoj im kontekst daje neko novo značenje.

Zaštita bazičnog muzejskog proizvoda obavlja se slojevitom zaštitom:

a) Dostignutog saznanja dela ili celine prirodne i/ili društvene stvarnosti. Kao instrunet ove zaštite javlja se baštinska dokumentacija.

b) nosilaca svedočanstvenosti (muzealija). Instrument ove zaštite je tezaurisanje noslica, to jest kurativna zaštita.

c) Semantičkih konteksta. Instrument zaštite značenja svedočanstava koja idividualizovane vrednosti povezuju sa drugim nosiocima svedočenja, kao i sa opštim vrednosnim načelima zajednice, jesu prezentacije saznanja. Prezentacija kontekstualnih saznanja nije moguća bez kompleksnih, međudisciplinarnih i intertekstualnih diskursa i podrazumeva višemedijalnu, sinhronu i longitudinalnu aktivnost na svim mestima kardinalnih evokacija značenjskih konteksta. Takođe, sinhronost prezentacije podrazumeva uzglobljenje bar nosećih medija baštinskog diskursa (vizuelnog, verbalnog, audio, odosno multimedijalnog).

Svi slojevi zaštite su obavezni. Forme zaštite se objedinjuju u muzejskoj/baštinskoj komunikaciji. Komunikacija je višerodna i podstaknuta je, sa jedne strane

- utilitarno, to jest obavlja se zbog koristi, a ono se vidi u saznanju, potom

- teleološki, to jest obavlja se zbog posvećenja, a ono se vidi u kurativnoj brizi o nasleđu kao stvari visoke simboličke vrednosti, te napokon

- hedonistički, to jest obavlja se zbog uživanja, a ono se vidi u reanimaciji konteksta u kome se konzument prepoznaje kao učesnik, svedok ili akter prenošenja saznanja.

3.2 Ovo razmatranje baštine kao resursa nalaže praksu aktivnog baštinjenja, odnosno, edukativno “trošenje” i hedonističko “obnavljanje” nasleđa.

U tom smislu instruktivno je upozorenje antroploga Iva Babića koji kaže:

“Sve se ne može čuvati, život se ne može zakrčiti pregustim zabranama, ali društvena praksa u prostoru mora biti tankoćutnija u razgovoru sa zatečenim, baštinjenim, nadovezujući se, čuvajući, unapređujući, stalno procenjujući, oprezno i uviđavno obogaćujući.”

Kada se ovaj glas starije generacije iskustva i optimizma iz vremena obnova i saradnje, uporedi sa upozorenjem jednog antropolga koji danas spada u srednju generaciju, Vintila Mihaileska, koji kaže:

„Živeti u sadašnjosti, samo u sadašnjosti, a ne u funkciji prošlosti ili budućnosti, erozija tog osećanja pripadnosti sukcesiji generacija ukorenjenih u prošlosti i koje se produžavaju u budućnosti, karakterisalo bi, po nekima, sadašnje ’narcisoidno društvo“,

može li se reći da smo posvojenom baštinom kao aktivnim instrumentom svoje svakodnevice, sigurniji, jači, srećniji ili samo mirniji?

Mihalilesku, Vintila (2002), Svakodnevica nije više ono što je bila, Beograd, Biblioteka XX vek, s. 23-24)

Milosavljević, Angelina (2002), „Ars memorativa улази у музеј“, Историја уметности (Свеске друштва историчара уметности Србије), година XXVI, број 1-2, нова серија, s 81-96

Babić, Ivo, (1988), „ ...“, Pogledi 3-4/18 (Split), 703-708

Chastel, André (1988), „Pojam baštine“, Pogledi 3-4/18 (Split), 709-723

Tomić, Stevan (1987), Spomenici kulture njihova svojstva i vrednosti, Beograd

Tuđman, Miroslav; 1987, Struktura kulturne informacije, Zagreb

---

[1] Britanika:

patrimony

a : an estate inherited from one's father or ancestor b : anything derived from one's father or ancestors : heritage

heritage

Function: noun

1 something that one receives or is entitled to receive by succession (as from a parent) ²the heritage of freedom³

Synonyms birthright, heritance, inheritance, legacy, patrimony

2Synonyms TRADITION 1

Her-i-tage

Pronunciation: ‚her-„-tij

Function: noun

Etymology: Middle English, from Middle French, from heriter to inherit, from Late Latin hereditare, from Latin hered-, heres heir— more at heir

Date: 13th century

1 : property that descends to an heir

2 a : something transmitted by or acquired from a predecessor : legacy, inheritance b : tradition

3 : something possessed as a result of one's natural situation or birth : birthright ²the nation's heritage of tolerance³

: in-her-i-tance

Pronunciation: in-‚her-„-t„n(t)s

Function: noun

Date: 14th century

1 a : the act of inheriting property b : the reception of genetic qualities by transmission from parent to offspring c : the acquisition of a possession, condition, or trait from past generations

2 : something that is or may be inherited

3 a : tradition b : a valuable possession that is a common heritage from nature

4 obsolete : possession